Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
Et menneske, født av en kvinne, lever en kort tid og mettes med uro.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
Som en blomst skyter han op og visner, han farer bort som skyggen og holder ikke stand.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
Endog over en sådan holder du dine øine åpne, og mig fører du frem for din domstol!
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Kunde det bare komme en ren av en uren! Ikke én!
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Når hans dager er fastsatt, hans måneders tall bestemt hos dig, når du har satt ham en grense som han ikke kan overskride,
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
så vend ditt øie bort fra ham, så han kan ha ro så vidt at han kan glede sig som en dagarbeider ved sin dag!
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
For treet er det håp; om det hugges, så spirer det igjen, og på nye skudd mangler det ikke;
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
om dets rot eldes i jorden, og dets stubb dør ut i mulden,
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
så setter det allikevel knopper ved eimen av vannet og skyter grener som et nyplantet tre.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
Men når en mann dør, så ligger han der, når et menneske opgir ånden, hvor er han da?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Som vannet minker bort i en sjø, og som en elv efterhånden blir grunnere og tørker ut,
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
så legger et menneske sig ned og reiser sig ikke igjen; så lenge himmelen er til, våkner de ikke - de vekkes ikke op av sin søvn.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Å om du vilde gjemme mig i dødsriket og skjule mig der til din vrede var over - om du vilde sette mig et tidsmål og så komme mig i hu! (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Når en mann dør, lever han da op igjen? Alle min krigstjenestes dager skulde jeg da vente, til min avløsning kom;
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
du skulde da rope, og jeg skulde svare dig; efter dine henders verk skulde du lenges.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Men nu teller du mine skritt og akter stadig på min synd.
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
Forseglet i en pung ligger min brøde, og du syr til over min misgjerning.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
Men som et fjell faller og smuldres bort, og en klippe flyttes fra sitt sted,
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
som vannet huler ut stener og flommen skyller bort mulden, således gjør du menneskets håp til intet;
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
du overvelder ham for alltid, og han farer bort; du forvender hans åsyn og lar ham fare.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Kommer hans barn til ære, da vet han det ikke, og blir de ringeaktet, da blir han det ikke var.
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
Bare over ham selv kjenner hans legeme smerte, og bare over ham selv sørger hans sjel.
