Псалми 62
1 Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје!
In finem, Pro Idithun, Psalmus David. Nonne Deo subiecta erit anima mea? ab ipso enim salutare meum.
2 Та, Он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало.
Nam et ipse Deus meus, et salutaris meus: susceptor meus, non movebor amplius.
3 Докле ћете нападати на човека? Сви хоћете да га оборите као зид наваљен, као ограду испроваљивану.
Quousque irruitis in hominem? interficitis universi vos: tamquam parieti inclinato et maceriæ depulsæ.
4 Баш наумише да га свргну с висине, омиле им лаж, устима благосиљају, а у срцу куну.
Verumtamen pretium meum cogitaverunt repellere, cucurri in siti: ore suo benedicebant, et corde suo maledicebant.
5 Да, у Богу се смири, душо моја; јер је у Њему нада моја.
Verumtamen Deo subiecta esto anima mea: quoniam ab ipso patientia mea.
6 Он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути.
Quia ipse Deus meus, et salvator meus: adiutor meus, non emigrabo.
7 У Богу је спасење моје и слава моја, тврди град и пристаниште мени је у Богу.
In Deo salutare meum, et gloria mea: Deus auxilii mei, et spes mea in Deo est.
8 Народе! Уздај се у Њега у свако доба; изливајте пред Њим срце своје; Бог је наше уточиште.
Sperate in eo omnis congregatio populi, effundite coram illo corda vestra: Deus adiutor noster in æternum.
9 Та, синови су простачки ништа, синови су господски лаж, да се метну на мерила, били би лакши него ништа.
Verumtamen vani filii hominum, mendaces filii hominum in stateris: ut decipiant ipsi de vanitate in idipsum.
10 Не уздајте се у власт ни у отимање, немојте бити ништави; кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ.
Nolite sperare in iniquitate, et rapinas nolite concupiscere: divitiæ si affluant, nolite cor apponere.
11 Једном рече Бог и више пута чух, да је крепост у Бога.
Semel locutus est Deus, duo hæc audivi, quia potestas Dei est,
12 И у Тебе је, Господе, милост; јер Ти плаћаш свакоме по делима његовим.
et tibi Domine misericordia: quia tu reddes unicuique iuxta opera sua.
