Псалми 142

1 Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим.

A poem of David when was he in the cave a prayer. Voice my to Yahweh I cry out voice my to Yahweh I seek favor.

2 Изливам пред Њим мољење своје, тугу своју пред Њим казујем,

I pour out before him complaint my trouble my before him I tell.

3 Кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходим, сакрише ми замку.

When faints away on me - spirit my and you you know pathway my in [the] path which I walk people have hidden a snare for me.

4 Погледам надесно, и видим да ме нико не зна; нестаде ми уточишта, нико не мари за душу моју.

Look right - and see and not [belongs] to me [one who] recognizes it has been lost a place of escape from me there not [is one who] cares for self my.

5 Вичем к Теби, Господе; велим: Ти си уточиште моје, део мој на земљи живих.

I cry out to you O Yahweh I say you [are] refuge my portion my in [the] land of the living.

6 Чуј тужњаву моју; јер се мучим веома. Избави ме од оних који ме гоне, јер су јачи од мене.

Pay attention! - to cry of entreaty my for I have become low exceedingly deliver me from [those who] harass me for they are [too] strong for me.

7 Изведи из тамнице душу моју, да славим име Твоје. Око мене ће се скупити праведници, кад ми учиниш добро.

Bring out! from prison - self my to give thanks to name your me they will surround righteous [people] for you deal bountifully towards me.