Приче Соломонове 16
1 Човек спрема срце, али је од Господа шта ће језик говорити.
Hominis est animam praeparare: et Domini gubernare linguam.
2 Човеку се сви путеви његови чине чисти, али Господ испитује духове.
Omnes viae hominis patent oculis eius: spirituum ponderator est Dominus.
3 Остави на Господа дела своја, и биће тврде намере твоје.
Revela Domino opera tua, et dirigentur cogitationes tuae.
4 Господ је створио све сам за се, и безбожника за зли дан.
Universa propter semetipsum operatus est Dominus: impium quoque ad diem malum.
5 Мрзак је Господу ко је год поноситог срца, и неће остати без кара ако ће и друге узети у помоћ.
Abominatio Domini est omnis arrogans: etiamsi manus ad manum fuerit, non est innocens. Initium viae bonae, facere iustitiam: accepta est autem apud Deum magis, quam immolare hostias.
6 Милошћу и истином очишћа се безакоње, и страхом Господњим уклања се човек ода зла.
Misericordia et veritate redimitur iniquitas: et in timore Domini declinatur a malo.
7 Кад су чији путеви мили Господу, мири с њим и непријатеље његове.
Cum placuerint Domino viae hominis, inimicos quoque eius convertet ad pacem.
8 Боље је мало с правдом него много доходака с неправдом.
Melius est parum cum iustitia, quam multi fructus cum iniquitate.
9 Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове.
Cor hominis disponit viam suam: sed Domini est dirigere gressus eius.
10 Пророштво је на уснама царевим, у суду неће погрешити уста његова.
Divinatio in labiis regis, in iudicio non errabit os eius.
11 Мерила и потези прави од Господа су, и све камење у тобоцу његово је дело.
Pondus et statera iudicia Domini sunt: et opera eius omnes lapides sacculi.
12 Гадно је царевима чинити неправду, јер се правдом утврђује престо.
Abominabiles regi qui agunt impie: quoniam iustitia firmatur solium.
13 Миле су царевима усне праведне, и они љубе оног који говори право.
Voluntas regum labia iusta: qui recta loquitur, diligetur:
14 Гнев је царев гласник, али мудар човек ублажиће га.
Indignatio regis, nuncii mortis: et vir sapiens placabit eam.
15 У веселу је лицу царевом живот, и љубав је његова као облак с позним даждем.
In hilaritate vultus regis, vita: et clementia eius quasi imber serotinus.
16 Колико је боље тећи мудрост него злато! И тећи разум колико је лепше него сребро!
Posside sapientiam, quia auro melior est: et acquire prudentiam, quia pretiosior est argento.
17 Пут је праведних уклањање ода зла; чува душу своју ко пази на пут свој.
Semita iustorum declinat mala: custos animae suae servat viam suam.
18 Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст.
Contritionem praecedit superbia: et ante ruinam exaltatur spiritus.
19 Боље је бити понизног духа с кроткима него делити плен с охолима.
Melius est humiliari cum mitibus, quam dividere spolia cum superbis.
20 Ко пази на реч, налази добро, и ко се узда у Господа, благо њему.
Eruditus in verbo reperiet bona: et qui sperat in Domino, beatus est.
21 Ко је мудрог срца, зове се разуман, а сласт на уснама умножава науку.
Qui sapiens est corde, appellabitur prudens: et qui dulcis eloquio, maiora reperiet.
22 Извор је животу разум онима који га имају, а наука безумних безумље је.
Fons vitae eruditio possidentis: doctrina stultorum fatuitas.
23 Срце мудрога разумно управља устима његовим, и додаје науку уснама његовим.
Cor sapientis erudiet os eius: et labiis eius addet gratiam.
24 Љубазне су речи саће меда, сласт души и здравље костима.
Favus mellis, composita verba: dulcedo animae, sanitas ossium.
25 Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.
Est via quae videtur homini recta: et novissima eius ducunt ad mortem.
26 Ко се труди себи се труди, јер га нагоне уста његова.
Anima laborantis laborat sibi, quia compulit eum os suum:
27 Човек неваљао копа зло, и на уснама му је као огањ који пали.
Vir impius fodit malum, et in labiis eius ignis ardescit.
28 Опак човек замеће свађу, и опадач раставља главне пријатеље.
Homo perversus suscitat lites: et verbosus separat principes.
29 Насилник мами друга свог и заводи га на пут који није добар;
Vir iniquus lactat amicum suum: et ducit eum per viam non bonam.
30 Намигује очима, кад мисли наопако; кад миче уснама, чини зло.
Qui attonitis oculis cogitat prava, mordens labia sua perficit malum.
31 Седа је коса славна круна, налази се на путу праведном.
Corona dignitatis senectus, quae in viis iustitiae reperietur.
32 Бољи је спор на гнев него јунак, и господар од свог срца бољи је него онај који узме град.
Melior est patiens viro forti: et qui dominatur animo suo, expugnatore urbium.
33 Ждреб се баца у крило, али је од Господа све што излази.
Sortes mittuntur in sinum, sed a Domino temperantur.
