Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
“¿No está el hombre obligado a trabajar en la tierra? ¿No son sus días como los de un asalariado?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Como un siervo que desea fervientemente la sombra, como un asalariado que busca su salario,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
por lo que me hacen poseer meses de miseria, Las noches agotadoras están destinadas a mí.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Cuando me acuesto, digo, “¿Cuándo me levantaré y se me pasará la noche? Doy vueltas en la cama hasta el amanecer.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Mi carne está vestida de gusanos y terrones de polvo. Mi piel se cierra y vuelve a brotar.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Mis días son más rápidos que la lanzadera de un tejedor, y se gastan sin esperanza.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Oh, recuerda que mi vida es un soplo. Mi ojo no verá más el bien.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
El ojo del que me ve no me verá más. Tus ojos estarán sobre mí, pero yo no lo estaré.
Como la nube se consume y se desvanece, por lo que el que desciende al Seol ya no subirá. (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
No volverá más a su casa, ni su lugar lo conocerá más.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
“Por eso no me callaré. Hablaré con la angustia de mi espíritu. Me quejaré en la amargura de mi alma.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
¿Soy un mar o un monstruo marino? ¿que pongas un guardia sobre mí?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Cuando digo: “Mi cama me consolará. Mi sofá aliviará mi queja,’
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
entonces me asustas con sueños y me aterra a través de visiones,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
para que mi alma elija el estrangulamiento, la muerte antes que mis huesos.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Aborrezco mi vida. No quiero vivir para siempre. Dejadme en paz, pues mis días no son más que un soplo.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
¿Qué es el hombre, para que lo engrandezcas? que debes poner tu mente en él,
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
que lo visites todas las mañanas, y lo prueban a cada momento?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
¿Hasta cuándo no mirarás hacia otro lado? ni me dejará en paz hasta que trague mi saliva?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Si he pecado, ¿qué te hago a ti, vigilante de los hombres? Por qué me has puesto como marca para ti, ¿para que sea una carga para mí?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
¿Por qué no perdonas mi desobediencia y quitas mi iniquidad? Por ahora me acostaré en el polvo. Me buscaréis con diligencia, pero no estaré”.
