Књига о Јову 36
1 Још говори Елијуј и рече:
Addens quoque Eliu, haec locutus est:
2 Потрпи ме мало, и показаћу ти, јер још има шта бих говорио за Бога.
Sustine me paululum, et indicabo tibi: adhuc enim habeo quod pro Deo loquar.
3 Почећу издалека беседу своју, и показаћу да је Творац мој праведан.
Repetam scientiam meam a principio, et operatorem meum probabo iustum.
4 Доиста, неће бити лажне речи моје, код тебе је који право мисли.
Vere enim absque mendacio sermones mei, et perfecta scientia probabitur tibi.
5 Гле, Бог је силан, али никога не одбацује, силан је снагом срчаном.
Deus potentes non abiicit, cum et ipse sit potens.
6 Не да живети безбожнику, а невољницима чини правду.
Sed non salvat impios, et iudicium pauperibus tribuit.
7 Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на престо посађује их на век, те се узвишују.
Non auferet a iusto oculos suos, et reges in solio collocat in perpetuum, et illic eriguntur.
8 Ако ли су оковани у пута и свезани ужима невољничким,
Et si fuerint in catenis, et vinciantur funibus paupertatis.
9 Тада им напомиње дела њихова и безакоња њихова како су силна.
Indicabit eis opera eorum, et scelera eorum, quia violenti fuerunt.
10 И отвара Му ухо да би се поправили, и говори им да се врате од безакоња.
Revelabit quoque aurem eorum, ut corripiat: et loquetur, ut revertantur ab iniquitate.
11 Ако послушају и стану им служити, довршују дане своје у добру и године своје у радости.
Si audierint et observaverint, complebunt dies suos in bono, et annos suos in gloria:
12 Ако ли не послушају, гину од мача и умиру с безумља.
Si autem non audierint, transibunt per gladium, et consumentur in stultitia.
13 А који су лицемерног срца, навлаче гнев и не вичу кад их повеже;
Simulatores et callidi provocant iram Dei, neque clamabunt cum vincti fuerint.
14 Умире у младости душа њихова и живот њихов међу курвама.
Morietur in tempestate anima eorum, et vita eorum inter effeminatos.
15 Избавља невољника из невоље његове и отвара му ухо у муци.
Eripiet de angustia sua pauperem, et revelabit in tribulatione aurem eius.
16 Тако би и тебе извео из тескобе на пространо место, где ништа не досађује, и мирни сто твој био би пун претилине.
Igitur salvabit te de ore angusto latissime, et non habente fundamentum subter se: requies autem mensae tuae erit plena pinguedine.
17 Али си заслужио суд безбожнички; и суд и правда снађе те.
Causa tua quasi impii iudicata est, causam iudiciumque recipies.
18 Доиста, гнев је на теби; гледај да те не одбаци у карању, те те велики откуп неће избавити.
Non te ergo superet ira, ut aliquem opprimas: nec multitudo donorum inclinet te.
19 Хоће ли гледати на твоје богатство? Неће ни на злато ни на какву силу блага твог.
Depone magnitudinem tuam absque tribulatione, et omnes robustos fortitudine.
20 Не уздиши за ноћу у коју народи одлазе на своје место.
Ne protrahas noctem, ut ascendant populi pro eis.
21 Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.
Cave ne declines ad iniquitatem: hanc enim coepisti sequi post miseriam.
22 Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као Он?
Ecce, Deus excelsus in fortitudine sua, et nullus ei similis in legislatoribus.
23 Ко Му је одредио пут Његов? Или ко ће Му рећи: Чиниш неправо?
Quis poterit scrutari vias eius? aut quis potest ei dicere: Operatus es iniquitatem?
24 Опомињи се да величаш дела Његова, која гледају људи.
Memento quod ignores opus eius, de quo cecinerunt viri.
25 Сви људи виде их, сваки их гледа из далека.
Omnes homines vident eum, unusquisque intuetur procul.
26 Гле, Бог је велик, и не можемо Га познати, број година Његових не може се докучити.
Ecce, Deus magnus vincens scientiam nostram: numerus annorum eius inaestimabilis.
27 Јер Он стеже капље водене, које лију дажд из облака Његових;
Qui aufert stillas pluviae, et effundit imbres ad instar gurgitum.
28 Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.
Qui de nubibus fluunt, quae praetexunt cuncta desuper.
29 И ко би разумео простор облацима и грмљаву у шатору његовом?
Si voluerit extendere nubes quasi tentorium suum.
30 Како простире над њим светлост своју, и дубине морске покрива?
Et fulgurare lumine suo desuper, cardines quoque maris operiet.
31 Тиме суди народима, даје хране изобила.
Per haec enim iudicat populos, et dat escas multis mortalibus.
32 Рукама заклања светлост, и наређује кога да срете,
In manibus abscondit lucem, et praecepit ei ut rursus adveniat.
33 Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.
Annunciat de ea amico suo, quod possessio eius sit, ut ad eam possit ascendere.
