Књига о Јову 27
1 И Јов настави беседу своју и рече:
2 Тако да је жив Бог, који је одбацио парбу моју, и Свемогући, који је ојадио душу моју,
Zo waar God leeft, die mij gerechtigheid weigert, De Almachtige, die mijn leven verbittert:
3 Док је душа моја у мени, и дух Божји у ноздрвама мојим,
Zolang er nog een zucht in mij is, En Gods adem in mijn neus
4 Неће усне моје говорити безакоња, нити ће језик мој изрицати преваре.
Zullen mijn lippen geen valsheid spreken, En zint mijn tong geen bedrog!
5 Не дао Бог да пристанем да имате право; докле дишем, нећу одступити од своје доброте.
Ik denk er niet aan, u gelijk te geven, Tot mijn laatste snik houd ik mijn onschuld vol;
6 Држаћу се правде своје, нити ћу је оставити; неће ме прекорити срце моје докле сам жив.
Ik houd vast aan mijn vroomheid, en geef ze niet op, Mijn hart schaamt zich over geen van mijn dagen!
7 Непријатељ мој биће као безбожник, и који устаје на ме, као безаконик.
Moge het mijn vijand vergaan als den boze, Mijn hater als den goddeloze!
8 Јер како је надање лицемеру, кад се лакоми, а Бог ће ишчупати душу његову?
Wat hoopt de boze, als hij bidt, Als hij zijn ziel tot de Godheid verheft?
9 Хоће ли Бог услишити вику његову кад на њ дође невоља?
Zal God zijn schreien horen, Wanneer de rampspoed hem treft;
10 Хоће ли се Свемогућем радовати? Хоће ли призивати Бога у свако време?
Kan hij zich in den Almachtige verlustigen, Ten allen tijde roepen tot God?
11 Учим вас руци Божјој, и како је у Свемогућег не тајим.
Daarna nam Sofar van Naäma het woord, en sprak: Ik zal u Gods werken leren kennen, De plannen van den Almachtige u niet verzwijgen:
12 Ето, ви све видите, зашто дакле једнако говорите залудне ствари?
Zie, gij hebt het allen zelf aanschouwd: Waarom zo’n ijdele raad gegeven?
13 То је део човеку безбожном од Бога, и наследство које примају насилници од Свемогућег.
Dit is, naar Gods bestel, het lot van den boze, Het deel der tyrannen, door den Almachtige hun toegewezen.
14 Ако му се множе синови, множе се за мач, и натражје његово неће се наситити хлеба.
Krijgt hij veel zonen, ze zijn bestemd voor het zwaard, En zijn kroost lijdt gebrek;
15 Који остану иза њега, на смрти ће бити погребени, и удовице њихове неће плакати.
Die hem overblijven, worden door de pest ten grave gesleept, En zijn weduwen bedrijven geen rouw.
16 Ако накупи сребра као праха, и набави хаљина као блата,
Al hoopt hij zilver op als stof, En stapelt kleren op als slijk,
17 Шта набави, обући ће праведник, и сребро ће делити безазлени.
Hij stapelt ze op, maar de vrome bekleedt er zich mee, En de onschuldige erft zijn geld.
18 Гради себи кућу као мољац, и као колибу коју начини чувар.
Hij trekt zijn woning op als een spin, Aan de hut gelijk, die wachters bouwen;
19 Богат ће умрети, а неће бити прибран; отвориће очи а ничега неће бити.
Rijk legt hij zich neer: het is de laatste maal, Hij opent zijn ogen: hij is er niet meer.
20 Стигнуће га страхоте као воде; ноћу ће га однети олуја.
Verschrikkingen grijpen hem aan overdag, En ‘s nachts sleurt een stormwind hem weg;
21 Узеће га ветар источни, и отићи ће; вихор ће га однети с места његовог.
De oostenwind neemt hem op: daar gaat hij heen, Hij vaagt hem weg van zijn plaats.
22 То ће Бог пустити на њ, и неће га жалити; он ће једнако бежати од руке Његове.
Zonder erbarmen slingert God zijn pijlen op hem af, Zodat hij voor zijn slagen moet vluchten;
23 Други ће пљескати рукама за њим, и звиждаће за њим с места његовог.
Men klapt over hem in de handen, En fluit hem uit zijn woonplaats na.
