Књига о Јову 10
1 Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
My soul is weary of my life; I will leave my complaint upon myself; I will speak in the bitterness of my soul.
2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
I will say to God, Do not condemn me; show me why thou contendest with me.
3 Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
Is it good to thee that thou shouldest oppress, that thou shouldest despise the work of thy hands, and shine upon the counsel of the wicked?
4 Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
Hast thou eyes of flesh? or seest thou as man seeth?
5 Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
Are thy days as the days of man? are thy years as man’s days,
6 Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
That thou enquirest after my iniquity, and searchest after my sin?
7 Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
Thou knowest that I am not wicked; and there is none that can deliver out of thy hand.
8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
Thy hands have made me and fashioned me in all my parts; yet thou dost destroy me.
9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
Remember, I beseech thee, that thou hast made me as the clay; and wilt thou bring me into dust again?
10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
Hast thou not poured me out as milk, and curdled me like cheese?
11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
Thou hast clothed me with skin and flesh, and hast fenced me with bones and sinews.
12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
Thou hast granted me life and favour, and thy care hath preserved my spirit.
13 И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
And these things hast thou hid in thy heart: I know that this is with thee.
14 Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
If I sin, then thou markest me, and thou wilt not acquit me from my iniquity.
15 Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
If I be wicked, woe to me; and if I be righteous, yet will I not lift up my head. I am full of confusion; therefore see thou my affliction;
16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
For it increaseth. Thou huntest me as a fierce lion: and again thou showest thyself marvellous upon me.
17 Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
Thou renewest thy witnesses against me, and increasest thy indignation upon me; changes and war are against me.
18 Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
Why then hast thou brought me forth from the womb? O that I had given up the ghost, and no eye had seen me!
19 Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave.
20 Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
Are not my days few? cease then, and let me alone, that I may take comfort a little,
21 Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
Before I go to the place from which I shall not return, even to the land of darkness and the shadow of death;
22 У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
A land of darkness, as darkness itself; and of the shadow of death, without any order, and where the light is as darkness.
