Hebræos 6
1 Quapropter intermittentes inchoationis Christi sermonem, ad perfectiora feramur, non rursum jacientes fundamentum pœnitentiæ ab operibus mortuis, et fidei ad Deum,
Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
2 baptismatum doctrinæ, impositionis quoque manuum, ac resurrectionis mortuorum, et judicii æterni. (aiōnios g166)
Науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног. (aiōnios g166)
3 Et hoc faciemus, si quidem permiserit Deus.
И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4 Impossibile est enim eos qui semel sunt illuminati, gustaverunt etiam donum cæleste, et participes facti sunt Spiritus Sancti,
Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
И окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали, (aiōn g165)
6 et prolapsi sunt; rursus renovari ad pœnitentiam, rursum crucifigentes sibimetipsis Filium Dei, et ostentui habentes.
Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
7 Terra enim sæpe venientem super se bibens imbrem, et generans herbam opportunam illis, a quibus colitur, accipit benedictionem a Deo:
Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8 proferens autem spinas ac tribulos, reproba est, et maledicto proxima: cujus consummatio in combustionem.
А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
9 Confidimus autem de vobis dilectissimi meliora, et viciniora saluti: tametsi ita loquimur.
Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
10 Non enim injustus Deus, ut obliviscatur operis vestri, et dilectionis, quam ostendistis in nomine ipsius, qui ministrastis sanctis, et ministratis.
Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
11 Cupimus autem unumquemque vestrum eamdem ostentare sollicitudinem ad expletionem spei usque in finem:
Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
12 ut non segnes efficiamini, verum imitatores eorum, qui fide, et patientia hæreditabunt promissiones.
Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
13 Abrahæ namque promittens Deus, quoniam neminem habuit, per quem juraret, majorem, juravit per semetipsum,
Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
14 dicens: Nisi benedicens benedicam te, et multiplicans multiplicabo te.
Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15 Et sic longanimiter ferens, adeptus est repromissionem.
И тако трпећи дуго, доби обећање.
16 Homines enim per majorem sui jurant: et omnis controversiæ eorum finis, ad confirmationem, est juramentum.
Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17 In quo abundantius volens Deus ostendere pollicitationis hæredibus, immobilitatem consilii sui, interposuit jusjurandum:
Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
18 ut per duas res immobiles, quibus impossibile est mentiri Deum, fortissimum solatium habeamus, qui confugimus ad tenendam propositam spem,
Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
19 quam sicut anchoram habemus animæ tutam ac firmam, et incedentem usque ad interiora velaminis,
Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
