Psalmorum 137

1 Psalmus David, Jeremiæ. [Super flumina Babylonis illic sedimus et flevimus, cum recordaremur Sion.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 In salicibus in medio ejus suspendimus organa nostra:

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 quia illic interrogaverunt nos, qui captivos duxerunt nos, verba cantionum; et qui abduxerunt nos: Hymnum cantate nobis de canticis Sion.

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Quomodo cantabimus canticum Domini in terra aliena?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Si oblitus fuero tui, Jerusalem, oblivioni detur dextera mea.

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Adhæreat lingua mea faucibus meis, si non meminero tui; si non proposuero Jerusalem in principio lætitiæ meæ.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Memor esto, Domine, filiorum Edom, in die Jerusalem: qui dicunt: Exinanite, exinanite usque ad fundamentum in ea.

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Filia Babylonis misera! beatus qui retribuet tibi retributionem tuam quam retribuisti nobis.

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 Beatus qui tenebit, et allidet parvulos tuos ad petram.]

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.