Jób 29
1 Jób pedig folytatá az ő beszédét, és monda:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Oh, vajha olyan volnék, mint a hajdani hónapokban, a mikor Isten őrzött engem!
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 Mikor az ő szövétneke fénylett fejem fölött, s világánál jártam a setétet;
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 A mint java-korom napjaiban valék, a mikor Isten gondossága borult sátoromra!
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 Mikor még a Mindenható velem volt, és körültem voltak gyermekeim;
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 Mikor lábaimat édes tejben mostam, és mellettem a szikla olajpatakokat ontott;
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Mikor a kapuhoz mentem, fel a városon; a köztéren székemet fölállítám:
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 Ha megláttak az ifjak, félrevonultak, az öregek is fölkeltek és állottak.
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 A fejedelmek abbahagyták a beszédet, és tenyeröket szájukra tették.
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 A főemberek szava elnémult, és nyelvök az ínyökhöz ragadt.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Mert a mely fül hallott, boldognak mondott engem, és a mely szem látott, bizonyságot tett én felőlem.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Mert megmentém a kiáltozó szegényt, és az árvát, a kinek nem volt segítsége.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 A veszni indultnak áldása szállt reám, az özvegynek szívét megörvendeztetém.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Az igazságot magamra öltém és az is magára ölte engem; palást és süveg gyanánt volt az én ítéletem.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 A vaknak én szeme valék, és a sántának lába.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 A szűkölködőknek én atyjok valék, az ismeretlennek ügyét is jól meghányám-vetém.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Az álnoknak zápfogait kitördösém, és fogai közül a prédát kiütém vala.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Azt gondoltam azért: fészkemmel veszek el, és mint a homok, megsokasodnak napjaim.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Gyökerem a víznek nyitva lesz, és ágamon hál meg a harmat.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Dicsőségem megújul velem, és kézívem erősebbé lesz kezemben.
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 Hallgattak és figyeltek reám, és elnémultak az én tanácsomra.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Az én szavaim után nem szóltak többet, s harmatként hullt rájok beszédem.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Mint az esőre, úgy vártak rám, és szájukat tátották, mint tavaszi záporra.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Ha rájok mosolyogtam, nem bizakodtak el, és arczom derüjét nem sötétíték be.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Örömest választottam útjokat, mint főember ültem ott; úgy laktam ott, mint király a hadseregben, mint a ki bánkódókat vigasztal.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
