< Jobin 29 >

1 Job jatkoi lausuen mietelmiään ja sanoi:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 "Oi, jospa olisin, niinkuin olin ammoin kuluneina kuukausina, niinkuin niinä päivinä, joina Jumala minua varjeli,
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 jolloin hänen lamppunsa loisti pääni päällä ja minä hänen valossansa vaelsin pimeyden halki!
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Jospa olisin niinkuin kukoistukseni päivinä, jolloin Jumalan ystävyys oli majani yllä,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 jolloin Kaikkivaltias oli vielä minun kanssani ja poikani minua ympäröivät,
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 jolloin askeleeni kylpivät kermassa ja kallio minun vierelläni vuoti öljyvirtoja!
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 Kun menin kaupunkiin porttiaukealle, kun asetin istuimeni torille,
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 niin nuorukaiset väistyivät nähdessään minut, vanhukset nousivat ja jäivät seisomaan,
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 päämiehet lakkasivat puhumasta ja panivat kätensä suulleen.
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 Ruhtinasten ääni vaikeni, ja heidän kielensä tarttui suulakeen.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Sillä kenen korva minusta kuuli, hän ylisti minua onnelliseksi, kenen silmä minut näki, hän minusta todisti;
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 minä näet pelastin kurjan, joka apua huusi, ja orvon, jolla ei auttajaa ollut.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 Menehtyväisen siunaus tuli minun osakseni, ja lesken sydämen minä saatoin riemuitsemaan.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Vanhurskaudella minä vaatetin itseni, ja se verhosi minut; oikeus oli minulla viittana ja päähineenä.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 Minä olin sokean silmä ja ontuvan jalka.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 Minä olin köyhien isä, ja tuntemattoman asiaa minä tarkoin tutkin.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Minä särjin väärintekijän leukaluut ja tempasin saaliin hänen hampaistansa.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Silloin ajattelin: 'Pesääni minä saan kuolla, ja minä lisään päiväni paljoiksi kuin hiekka.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Onhan juureni vedelle avoinna, ja kaste yöpyy minun oksillani.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Kunniani uudistuu alati, ja jouseni nuortuu minun kädessäni.'
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 He kuuntelivat minua ja odottivat, olivat vaiti ja vartoivat neuvoani.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Puhuttuani eivät he enää sanaa sanoneet, vihmana vuoti puheeni heihin.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 He odottivat minua niinkuin sadetta ja avasivat suunsa niinkuin kevätkuurolle.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Minä hymyilin heille, kun he olivat toivottomat, ja minun kasvojeni loistaessa eivät he synkiksi jääneet.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Jos suvaitsin tulla heidän luokseen, niin minä istuin ylinnä, istuin kuin kuningas sotajoukkonsa keskellä, niinkuin se, joka murheelliset lohduttaa."
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.

< Jobin 29 >