Psalms 10
1 Why, O Lord, hast thou retired afar off? why dost thou slight us in our wants, in the time of trouble?
Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2 Whilst the wicked man is proud, the poor is set on fire: they are caught in the counsels which they devise.
С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
3 For the sinner is praised in the desires of his soul: and the unjust man is blessed.
Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4 The sinner hath provoked the Lord according to the multitude of his wrath he will not seek him:
Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
5 God is not before his eyes: his ways are filthy at all times. Thy judgments are removed from his sight: he shall rule over all his enemies.
Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6 For he hath said in his heart: I shall not be moved from generation to generation, and shall be without evil.
У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
7 His mouth is full of cursing, and of bitterness, and of deceit: under his tongue are labour and sorrow.
Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
8 He sitteth in ambush with the rich in private places, that he may kill the innocent.
Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9 His eyes are upon the poor man: He lieth in wait in secret like a lion in his den. He lieth in ambush that he may catch the poor man: to catch the poor, whilst he draweth him to him.
Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
10 In his net he will bring him down, he will crouch and fall, when he shall have power over the poor.
Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11 For he hath said in his heart: God hath forgotten, he hath turned away his face not to see to the end.
Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
12 Arise, O Lord God, let thy hand be exalted: forget not the poor.
Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13 Wherefore hath the wicked provoked God? for he hath said in his heart: He will not require it.
Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14 Thou seest it, for thou considerest labour and sorrow: that thou mayst deliver them into thy hands. To thee is the poor man left: thou wilt be a helper to the orphan.
Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15 Break thou the arm of the sinner and of the malignant: his sin shall be sought, and shall not be found.
Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16 The Lord shall reign to eternity, yea, for ever and ever: ye Gentiles shall perish from his land.
Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17 The Lord hath heard the desire of the poor: thy ear hath heard the preparation of their heart.
Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18 To judge for the fatherless and for the humble, that man may no more presume to magnify himself upon earth.
Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
