Job 14
1 Man, born of woman, is of few days, and full of trouble.
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 He cometh forth like a flower, and is cut down; and he fleeth as a shadow, and continueth not.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Yet dost thou open thine eyes upon such a one, and bringest me into judgment with thee?
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Who can bring a clean [man] out of the unclean? Not one!
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 If his days are determined, if the number of his months is with thee, [and] thou hast appointed his bounds which he must not pass,
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 Look away from him; and let him rest, till he accomplish, as a hireling, his day.
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 For there is hope for a tree: if it be cut down, it will sprout again, and its tender branch will not cease;
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 Though its root grow old in the earth, and its stock die in the ground,
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 Yet through the scent of water it will bud, and put forth boughs like a young plant.
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 But a man dieth, and is prostrate; yea, man expireth, and where is he?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 The waters recede from the lake, and the river wasteth and drieth up:
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 So man lieth down, and riseth not again; till the heavens be no more, they do not awake, nor are raised out of their sleep.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 Oh that thou wouldest hide me in Sheol, that thou wouldest keep me secret until thine anger be past, that thou wouldest appoint me a set time, and remember me, — (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 (If a man die, shall he live [again]?) all the days of my time of toil would I wait, till my change should come:
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 Thou wouldest call, and I would answer thee; thou wouldest have a desire after the work of thy hands.
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 For now thou numberest my steps: dost thou not watch over my sin?
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 My transgression is sealed up in a bag, and thou heapest up mine iniquity.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 And indeed a mountain falling cometh to nought, and the rock is removed out of its place;
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 The waters wear the stones, the floods thereof wash away the dust of the earth; and thou destroyest the hope of man.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 Thou prevailest for ever against him, and he passeth away; thou changest his countenance, and dismissest him.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 His sons come to honour, and he knoweth it not; and they are brought low, and he perceiveth it not.
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 But his flesh hath pain for himself alone, and his soul mourneth for himself.
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
