Job 9
1 And Job answered and said,
А Јов одговори и рече:
2 Of a truth I know it is so; but how can man be just with God?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 If he shall choose to strive with him, he cannot answer him one thing of a thousand.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 He is wise in heart and mighty in strength: who hath hardened himself against him, and had peace?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Who removeth mountains, and they know it not, when he overturneth them in his anger;
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Who shaketh the earth out of its place, and the pillars thereof tremble;
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Who commandeth the sun, and it riseth not, and he sealeth up the stars;
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Who alone spreadeth out the heavens, and treadeth upon the high waves of the sea;
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Who maketh the Bear, Orion, and the Pleiades, and the chambers of the south;
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Who doeth great things past finding out, and wonders without number.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Lo, he goeth by me, and I see [him] not; and he passeth along, and I perceive him not.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Behold, he taketh away: who will hinder him? Who will say unto him, What doest thou?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 God withdraweth not his anger; the proud helpers stoop under him:
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 How much less shall I answer him, choose out my words [to strive] with him?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Whom, though I were righteous, [yet] would I not answer; I would make supplication to my judge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 If I had called, and he had answered me, I would not believe that he hearkened to my voice, —
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 He, who crusheth me with a tempest, and multiplieth my wounds without cause.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 He suffereth me not to take my breath, for he filleth me with bitternesses.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 Be it a question of strength, lo, [he is] strong; and be it of judgment, who will set me a time?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 If I justified myself, mine own mouth would condemn me; were I perfect, he would prove me perverse.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Were I perfect, [yet] would I not know my soul: I would despise my life.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 It is all one; therefore I said, he destroyeth the perfect and the wicked.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 If the scourge kill suddenly, he mocketh at the trial of the innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 The earth is given over into the hand of the wicked [man]; he covereth the faces of its judges. If not, who then is it?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 And my days are swifter than a runner: they flee away, they see no good.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 They pass by like skiffs of reed; as an eagle that swoops upon the prey.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 If I say, I will forget my complaint, I will leave off my [sad] countenance, and brighten up,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 I am afraid of all my sorrows; I know that thou wilt not hold me innocent.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Be it that I am wicked, why then do I labour in vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 If I washed myself with snow-water, and cleansed my hands in purity,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Then wouldest thou plunge me in the ditch, and mine own clothes would abhor me.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 For he is not a man, as I am, that I should answer him; that we should come together in judgment.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 There is not an umpire between us, who should lay his hand upon us both.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Let him take his rod away from me, and let not his terror make me afraid,
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 [Then] I will speak, and not fear him; but it is not so with me.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
