Job 3
1 After this Job opened his mouth, and cursed his day.
Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
2 And Job answered and said,
И проговоривши Јов рече:
3 Let the day perish in which I was born, and the night which said, There is a man-child conceived.
Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
4 Let that day be darkness. Let not God from above seek for it, nor let the light shine upon it.
Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
5 Let darkness and the shadow of death claim it for their own. Let a cloud dwell upon it. Let blackness come upon it.
Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
6 As for that night, let thick darkness seize upon it. Let it not rejoice among the days of the year. Let it not come into the number of the months.
Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
7 Lo, let that night be barren. Let no joyful voice come in it.
Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
8 Let them curse it who curse the day, who are ready to rouse up leviathan.
Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
9 Let the stars of the twilight of it be dark. Let it look for light, but have none, nor let it behold the eyelids of the morning.
Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
10 Because it did not shut up the doors of my mother's womb, nor hide trouble from my eyes.
Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
11 Why did I not die from the womb? Why did I not give up the spirit when my mother bore me?
Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
12 Why did the knees receive me? Or why the breast, that I should suck?
Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
13 For now I should have lain down and been quiet. I should have slept. Then I would have been at rest
Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
14 with kings and counselors of the earth, who built waste places for themselves,
С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
15 or with rulers who had gold, who filled their houses with silver.
Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
16 Or I should have been as a hidden untimely birth, as infants that never saw light.
Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
17 There the wicked cease from troubling, and there the weary are at rest.
Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
18 There the prisoners are at ease together. They do not hear the voice of the taskmaster.
И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
19 The small and the great are there. And the servant is free from his master.
Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
20 Why is light given to him who is in misery, and life to the bitter in soul,
Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
21 who long for death, but it comes not, and dig for it more than for hid treasures,
Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
22 who rejoice exceedingly, and are glad when they can find the grave?
Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
23 Why is light given to a man whose way is hid, and whom God has hedged in?
Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
24 For my sighing comes before I eat, and my groanings are poured out like water.
Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
25 For the thing which I fear comes upon me, and that which I am afraid of comes to me.
Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
26 I am not at ease, nor am I quiet, neither have I rest, but trouble comes.
Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
