Job 14
1 Mennesket, født af en Kvinde, hans Liv er stakket, han mættes af Uro;
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
2 han spirer som Blomsten og visner, flyr som Skyggen, står ikke fast.
Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
3 Og på ham vil du rette dit Øje, ham vil du stævne for Retten!
И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
4 Ja, kunde der komme en ren af en uren! Nej, end ikke een!
Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
5 Når hans Dages Tal er fastsat, hans Måneder talt hos dig, og du har sat ham en uoverskridelig Grænse,
Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
6 tag så dit Øje fra ham, lad ham i Fred, at han kan nyde sin Dag som en Daglejer!
Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
7 Thi for et Træ er der Håb: Fældes det, skyder det atter, det fattes ej nye Skud;
Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
8 ældes end Roden i Jorden, dør end Stubben i Mulde:
Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
9 lugter det Vand, får det nye Skud, skyder Grene som nyplantet Træ;
Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
10 men dør en Mand, er det ude med ham, udånder Mennesket, hvor er han da?
А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
11 Som Vand løber ud af Søen og Floden svinder og tørres,
Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
12 så lægger Manden sig, rejser sig ikke, vågner ikke, før Himlen forgår, aldrig vækkes han af sin Søvn.
Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
13 Tag dog og gem mig i Dødens Rige, skjul mig, indtil din Vrede er ovre, sæt mig en Frist og kom mig i Hu! (Sheol h7585)
О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
14 Om Manden dog døde for atter at leve! Da vented jeg rolig al Stridens Tid, indtil min Afløsning kom;
Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
15 du skulde kalde - og jeg skulde svare længes imod dine Hænders Værk!
Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
16 Derimod tæller du nu mine Skridt, du tilgiver ikke min Synd,
А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
17 forseglet ligger min Brøde i Posen, og over min Skyld har du lukket til.
Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
18 Nej, ligesom Bjerget skrider og falder, som Klippen rokkes fra Grunden,
Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
19 som Vandet udhuler Sten og Plaskregn bortskyller Jord, så har du udslukt Menneskets Håb.
И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
20 For evigt slår du ham ned, han går bort, skamskænder hans Ansigt og lader ham fare.
Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
21 Hans Sønner hædres, han ved det ikke, de synker i Ringhed, han mærker det ikke;
Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
22 ikkun hans eget Kød volder Smerte, ikkun hans egen Sjæl volder Sorg.
Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
