Job 30
1 “A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
