< Зәбур 64 >
1 Нәғмичиләрниң бешиға тапшурулуп оқулсун дәп, Давут язған күй: — И Худа, аһлиримни көтәргәндә, мени аңлиғайсән! Һаятимни дүшмәнниң вәһшилигидин қуғдиғайсән!
Zborovođi. Psalam. Davidov. Poslušaj, Bože, moje žalbe glas; od strašna dušmanina život mi čuvaj!
2 Қара нийәтләрниң йошурун сүйқәстлиридин, Яманлиқ әйлигүчи қарға-қузғунлардин аман қилғайсән.
Štiti me od mnoštva opakih, sakrij od bjesnila zlotvora
3 Улар тиллирини қиличтәк өткүр билиди; Мукәммәл адәмни йошурун җайдин етиш үчүн, Улар оқини бәтлигәндәк зәһәрлик сөзини тәйярлиди. Улар қилчә әймәнмәй туюқсиз оқ чиқириду.
koji bruse jezike k'o mačeve, otrovne riječi izbacuju kao strijele,
da iz potaje rane nedužna, da ga rane iznenada ne bojeć' se ničega.
5 Улар бәтнийәттә бир-бирини риғбәтләндүрүп, Йошурун қапқан қурушни мәслиһәтлишип, «Бизни ким көрәләйтти?» — дейишмәктә.
Spremni su na djelo pakosno, snuju kako će kradom zamke staviti i govore: “Tko će nas vidjeti?”
6 Улар қәбиһликкә интилип: — «Биз издинип, әтраплиқ бир тәдбир тепип чиқтуқ!» — дәйду; Инсанниң ич-бағри вә қәлби дәрвәқә чоңқур вә [билип болмас] бир нәрсидур!
Snuju zlodjela, smišljene osnove kriju: pamet i srce čovječje bezdan su duboki.
7 Лекин Худа уларға оқ атиду; Улар туюқсиз зәхимлиниду.
No Bog ih ranjava strijelom, odjednom ih rane prekriju.
8 Улар өз тили билән путлишиду; Уларни көргәнләрниң һәммиси өзини нери тартиду.
Vlastiti jezik propast im donosi, kimaju glavom oni što ih vide:
9 Һәммә адәмни қорқунуч басиду; Улар Худаниң ишлирини баян қилиду, Бәрһәқ, улар униң қилғанлирини ойлинип савақ алиду.
svi se boje, Božje djelo slave i misle o onom što on učini.
10 Һәққанийлар Пәрвәрдигарда хошал болуп, Униңға тайиниду; Көңли дурус адәмләр роһлинип шатлиниду.
Pravednik se raduje u Jahvi, njemu se utječe, i kliču svim srcem čestiti.