Пісня над піснями 7
1 „Хороші які стали ноги твої в черевичках, князі́вно моя́! Заокру́глення сте́гон твоїх — мов намисто, руками мисте́цькими ви́точене!
Како су лепе ноге твоје у обући, кћери кнежевска; саставци су бедара твојих као гривне, дело руку уметничких.
2 Твоє лоно — немов круглото́чена чаша, в якій не забра́кне вина запашно́го! Твій живіт — сніп пшениці, ото́чений тими ліле́ями!
Пупак ти је као чаша округла, који није никад без пића; трбух ти је као стог пшенице ограђен љиљанима;
3 Два пе́рса твої — немов двоє сарня́ток близня́т!
Две дојке твоје као два близанца срнчета;
4 Твоя шия — як ба́шта із кости слоно́вої, твої очі — озе́рця в Хешбо́ні при брамі того Бат-Рабі́му, в тебе ніс — немов башта лива́нська, що ди́виться все в бік Дама́ску!
Врат ти је као кула од слонове кости; очи су ти као језера у Есевону на вратима ватравимским; нос ти је као кула ливанска која гледа према Дамаску;
5 Голі́вка твоя на тобі — мов Карме́л, а коса́ на голі́вці твоїй — немов пу́рпур, — поло́нений цар тими ку́черями!
Глава је твоја на теби као Кармил, и коса на глави твојој као царска порфира у боре набрана.
6 Яка ти прекрасна й приємна яка, о любов в розко́шах!
Како си лепа и како си љупка, о љубави у милинама!
7 Став подібний до па́льми твій стан, твої ж пе́рса — до грон виногра́дних!
Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови.
8 Я поду́мав: ви́беруся на цю па́льму, схоплю́ся за ві́ття її, — і нехай стануть пе́рса твої, немов виноградні ті грона, а па́хощ диха́ння твого — як яблука!“
Рекох: Попећу се на палму, дохватићу гране њене; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твог као јабуке;
9 „А у́ста твої — як найліпше вино: просту́є воно до мого коханого, чинить промо́вистими й уста сплячих!
И грло твоје као добро вино, које иде право драгом мом и чини да говоре усне оних који спавају.
10 Я належу своєму коханому, а його пожада́ння — до мене!
Ја сам драгог свог, и њега је жеља за мном.
11 Ходи ж, мій коханий, та ви́йдемо в поле, переночу́ємо в се́лах!
Ходи, драги мој, да идемо у поље, да ноћујемо у селима.
12 Устанемо рано, й ходім у сади - виногради, поди́вимося, чи зацвів виноград, чи квітки́ розцвіли́сь, чи грана́тові яблуні порозцвіта́ли? Там любов свою тобі дам!
Ранићемо у винограде да видимо цвате ли винова лоза, замеће ли се грожђе, цвату ли шипци; онде ћу ти дати љубав своју.
13 Видадуть пах мандраго́ри, при наших же вхо́дах — всіля́кі коштовні плоди́, нові́ та старі, що я їх заховала для тебе, коханий ти мій!“
Мандрагоре пуштају мирис, и на вратима је нашим свакојако красно воће, ново и старо, које за те дохраних, драги мој.
