Приповісті 27
1 Не вихва́люйся за́втрашнім днем, бо не знаєш, що день той поро́дить.
Не хвали се сутрашњим даном, јер не знаш шта ће дан донети.
2 Нехай інший тебе вихваля́є, а не уста твої, чужий, а не губи твої.
Нека те хвали други, а не твоја уста, туђин, а не твоје усне.
3 Камі́ння — тяга́р, і пісок — важка річ, та гнів нерозумного тяжчий від них від обох.
Тежак је камен, и песак је тежак; али је гнев безумников тежи од обога.
4 Лютість — жорстокість, а гнів — то зато́плення, та хто перед заздрістю всто́їть?
Јарост је немилостива, и гнев је плах; али ко ће одолети зависти?
5 Ліпше відкрите карта́ння, ніж таємна любов.
Бољи је јавни укор него тајна љубав.
6 Побої коханого вірність показують, а в нена́висника поцілу́нки числе́нні.
Ударци од пријатеља истинити су, а целиви ненавидникови лажни.
7 Сита душа топче й мед щільнико́вий, а голодній душі все гірке́ — то солодке.
Душа сита гази саће, а гладној души слатко је све што је горко.
8 Як птах, що гніздо́ своє кинув, так і люди́на, що з місця свого мандру́є.
Каква је птица која одлети из свог гнезда, такав је човек који отиде из свог места.
9 Олива й кадило поті́шують серце, і солодкий нам друг за душевну пораду.
Уље и кад весели срце, тако је пријатељ сладак саветом срдачним.
10 Друга свого й друга батька свого не кидай, а в дім брата свого не прихо́дь в день нещастя свого́, — ліпший сусіда близьки́й за далекого брата!
Не остављај пријатеља свог ни пријатеља оца свог, и у кућу брата свог не улази у несрећи својој: бољи је сусед близу него брат далеко.
11 Будь мудрий, мій сину, й потіш моє серце, і я матиму що відповісти́, як мені докоря́тиме хто.
Сине мој, буди мудар и обрадуј срце моје, да имам шта одговорити ономе ко ме ружи.
12 Мудрий бачить лихе — і ховається, а безумні йдуть — і караються.
Паметан човек види зло и склони се, а луди иду даље и плаћају.
13 Візьми його одіж, бо він поручивсь за чужого, і за чужи́нку заста́ву візьми.
Узми хаљину ономе који се подјемчи за туђина, и узми залог од њега за туђинку.
14 Хто сильним голосом благословляє із ра́ннього ранку свого товариша, — за прокля́ття залічується це йому.
Ко благосиља пријатеља свог на глас рано устајући, примиће му се за клетву.
15 Ри́нва, постійно теку́ча слотли́вого дня та жінка сварли́ва — одна́кове:
Непрестано капање кад је велик дажд, и жена свадљива, једно су;
16 хто хоче сховати її — той вітра ховає, чи оливу паху́чу правиці своєї, що видасть себе.
Ко је уставља, уставља ветар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.
17 Як гострить залізо залізо, так гострить люди́на лице свого друга.
Гвожђе се гвожђем оштри, тако човек оштри лице пријатеља свог.
18 Сторож фіґо́вниці пло́ди її споживає, а хто пана свого стереже, той шанований.
Ко чува смокву, јешће род њен; тако ко чува господара свог, биће поштован.
19 Як лице до лиця у воді, так серце люди́ни до серця люди́ни.
Како је у води лице према лицу, тако је срце човечије према човеку.
Гроб и пропаст никада се не могу заситити, тако очи човечије никада нису сите. (Sheol h7585)
21 Що для срі́бла топи́льна посу́дина, і го́рно — для золота, те для людини уста́, які хвалять її.
Сребро у топионици и злато у пећи а човек у устима оног који га хвали познаје се.
22 Хоч нерозумного будеш товкти́ товкаче́м поміж зе́рнами в сту́пі, — не віді́йде від нього глупо́та його!
Да безумнога туцаш у ступи с тучком с прекрупом, не би отишло од њега безумље његово.
23 До́бре знай вигляд своєї отари, поклади своє серце на че́реди,
Добро гледај стоку своју и старај се за стада своја.
24 бо багатство твоє не навіки, і чи корона твоя з роду в рід?
Јер богатство не траје довека нити круна од колена до колена.
25 Появилася зе́лень, і трава показалась, і збирається сіно із гір, —
Кад трава нарасте и покаже се зелен, купи се трава по планинама.
26 будуть ві́вці тобі на вбрання́, і козли́ — ціна поля,
Јагањци су ти за одело, и јарићи цена за њиву.
27 і молока твоїх кіз буде до́сить на ї́жу тобі, на їду́ твого дому, і на життя для служни́ць твоїх.
И доста има млека козјег теби за јело, и за јело твом дому и за храну твојим девојкама.
