Приповісті 16
1 Заміри серця належать люди́ні, та від Господа — відповідь язика.
Човек спрема срце, али је од Господа шта ће језик говорити.
2 Всі дороги люди́ни чисті в очах її, та зважує душі Господь.
Човеку се сви путеви његови чине чисти, али Господ испитује духове.
3 Поклади свої чи́ни на Господа, і будуть поста́влені міцно думки́ твої.
Остави на Господа дела своја, и биће тврде намере твоје.
4 Все Господь учинив ради ці́лей Своїх, — і безбожного на днину зла.
Господ је створио све сам за се, и безбожника за зли дан.
5 Оги́да для Господа всякий бундю́чний, — ручу́ся: не буде такий без вини!
Мрзак је Господу ко је год поноситог срца, и неће остати без кара ако ће и друге узети у помоћ.
6 Провина вику́плюється через милість та правду, і страх Господній відво́дить від злого.
Милошћу и истином очишћа се безакоње, и страхом Господњим уклања се човек ода зла.
7 Як дороги люди́ни Господь уподо́бає, то й її ворогів Він зами́рює з нею.
Кад су чији путеви мили Господу, мири с њим и непријатеље његове.
8 Ліпше мале справедливе, аніж великі прибу́тки з безпра́в'я.
Боље је мало с правдом него много доходака с неправдом.
9 Розум люди́ни обдумує путь її, але кроки її наставля́є Госпо́дь.
Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове.
10 Виріша́льне слово в царя на губа́х, тому в су́ді уста́ його не спроневі́ряться.
Пророштво је на уснама царевим, у суду неће погрешити уста његова.
11 Вага й ша́льки правдиві — від Господа, все каміння ваго́ве в торби́нці — то ді́ло Його.
Мерила и потези прави од Господа су, и све камење у тобоцу његово је дело.
12 Чинити безбожне — оги́да царям, бо трон змі́цнюється справедливістю.
Гадно је царевима чинити неправду, јер се правдом утврђује престо.
13 Уподо́ба царя́м — губи пра́ведности, і він любить того, хто правдиве говорить.
Миле су царевима усне праведне, и они љубе оног који говори право.
14 Гнів царя — вісник смерти, та мудра люди́на злагі́днить його́.
Гнев је царев гласник, али мудар човек ублажиће га.
15 У світлі царсько́го обличчя — життя, а його уподо́ба — мов хмара доще́ва весною.
У веселу је лицу царевом живот, и љубав је његова као облак с позним даждем.
16 Набува́ння премудрости — як же це ліпше від золота, набува́ння ж розуму — добірні́ше від срі́бла!
Колико је боље тећи мудрост него злато! И тећи разум колико је лепше него сребро!
17 Путь справедливих — ухиля́тись від зла; хто дорогу свою береже, той душу свою охоро́нює.
Пут је праведних уклањање ода зла; чува душу своју ко пази на пут свој.
18 Перед загибіллю гордість буває, а перед упа́дком — бундю́чність.
Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст.
19 Ліпше бути покі́рливим із ла́гідними, ніж здо́бич ділити з бундю́чними.
Боље је бити понизног духа с кроткима него делити плен с охолима.
20 Хто вважає на слово, той зна́йде добро, хто ж надію складає на Господа — буде блаженний.
Ко пази на реч, налази добро, и ко се узда у Господа, благо њему.
21 Мудросердого кличуть „розумний“, а со́лодощ уст прибавляє науки.
Ко је мудрог срца, зове се разуман, а сласт на уснама умножава науку.
22 Розум — джерело життя власнико́ві його, а карта́ння безумних — глупо́та.
Извор је животу разум онима који га имају, а наука безумних безумље је.
23 Серце мудрого чинить розумними уста його, і на уста його прибавляє навча́ння.
Срце мудрога разумно управља устима његовим, и додаје науку уснама његовим.
24 Приємні слова́ — щільнико́вий то мед, солодкий душі й лік на кості.
Љубазне су речи саће меда, сласт души и здравље костима.
25 Буває, дорога люди́ні здається просто́ю, та кінець її — стежка до смерти.
Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.
26 Люди́на трудя́ща працює для себе, бо до того примушує рот її.
Ко се труди себи се труди, јер га нагоне уста његова.
27 Нікчемна люди́на копає лихе, а на у́стах її — як палю́чий огонь.
Човек неваљао копа зло, и на уснама му је као огањ који пали.
28 Лукава людина сварки́ розсіває, а обмо́вник розді́лює дру́зів.
Опак човек замеће свађу, и опадач раставља главне пријатеље.
29 Насильник підмо́влює друга свого, і провадить його по недобрій дорозі.
Насилник мами друга свог и заводи га на пут који није добар;
30 Хто прижму́рює очі свої, той круті́йства виду́мує, хто губами знаки подає, той виконує зло.
Намигује очима, кад мисли наопако; кад миче уснама, чини зло.
31 Сиви́зна — то пишна корона, знахо́дять її на дорозі праведности.
Седа је коса славна круна, налази се на путу праведном.
32 Ліпший від силача́, хто не скорий до гніву, хто ж панує над собою самим, ліпший від завойо́вника міста.
Бољи је спор на гнев него јунак, и господар од свог срца бољи је него онај који узме град.
33 За пазуху жереб вкладається, та ввесь його ви́рок — від Господа.
Ждреб се баца у крило, али је од Господа све што излази.
