< До євреїв 1 >

1 Багато разі́в і багатьма́ способа́ми в давнину́ промовляв був Бог до отців через пророків,
Bog koji je negda mnogo puta i razliènijem naèinom govorio ocevima preko proroka,
2 а в останні ці дні промовляв Він до нас через Сина, що Його настанови́в за Наслідника всього, що Ним і віки́ Він створив. (aiōn g165)
govori i nama u pošljedak dana ovijeh preko sina, Kojega postavi našljednika svemu, kroz kojega i svijet stvori. (aiōn g165)
3 Він був сяєвом слави та образом істоти Його, трима́в усе словом сили Своєї, учинив Собою очи́щення наших гріхів, — і засів на прави́ці величности на висоті.
Koji buduæi sjajnost slave i oblièje biæa njegova, i noseæi sve u rijeèi sile svoje, uèinivši sobom oèišæenje grijeha našijeh, sjede s desne strane prijestola velièine na visini,
4 Він остільки був ліпший понад анголі́в, оскільки славніше за них успадкува́в Ім'я́.
I toliko bolji posta od anðela koliko preslavnije ime od njihova dobi.
5 Кому́ бо коли з анголів Він промовив: „Ти Мій Син, — Я сьогодні Тебе породив“! І зно́ву: „Я буду Йому за Отця, а Він Мені буде за Сина“!
Jer kome od anðela reèe kad: sin moj ti si, ja te danas rodih? I opet: ja æu mu biti otac, i on æe mi biti sin.
6 І коли знов Він уводить на світ Перворі́дного, то гово́рить: „І нехай Йому вкло́няться всі анголи Божі“.
I opet uvodeæi prvorodnoga u svijet govori: i da mu se poklone svi anðeli Božiji.
7 А про анголів Він говорить: „Ти чиниш духів ангола́ми Своїми, а палю́чий огонь — Своїми слугами“.
Tako i anðelima govori: koji èini anðele svoje duhove, i sluge svoje plamen ognjeni.
8 А про Сина: „Престол Твій, о Боже, навік віку; бе́рло Твого царюва́ння — бе́рло праведности. (aiōn g165)
A sinu: prijestol je tvoj, Bože, va vijek vijeka; palica je pravde palica carstva tvoga. (aiōn g165)
9 Ти полюбив праведність, а беззако́ння знена́видів; через це намасти́в Тебе, Боже, Твій Бог оливою радости більше, ніж дру́зів Твоїх“.
Omiljela ti je pravda, i omrzao si na bezakonje: toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti veæma od drugova tvojijeh.
10 І: „Ти, Господи, землю колись закла́в, а небо — то чин Твоїх рук.
I opet: ti si, Gospode, u poèetku osnovao zemlju, i nebesa su djela ruku tvojijeh:
11 Загинуть вони, а Ти будеш стояти, — всі вони, як той одяг, поста́ріють.
Ona æe proæi, a ti ostaješ: i sva æe ostarjeti kao haljina,
12 Як одежу, їх змі́ниш, — і минуться вони, а Ти за́вжди Той Са́мий, і роки Твої не закі́нчаться“!
I saviæeš ih kao haljinu, i izmijeniæe se: a ti si onaj isti, i tvojijeh godina neæe nestati.
13 Кому з анголів Він промовив коли: „Сядь право́руч Мене, доки не покладу́ Я Твоїх ворогів підніжком ногам Твоїм“!
A kome od anðela reèe kad: sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima?
14 Чи не всі вони ду́хи служебці, що їх посилають на службу для тих, хто має спасіння вспадкувати?
Nijesu li svi službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji æe naslijediti spasenije?

< До євреїв 1 >