Hiob 29
1 Hiob toaa so se,
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 “Mʼani agyina asram a atwa mu no, nna a Onyankopɔn hwɛɛ me so no,
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 bere a ne kanea hyerɛn mʼatifi na mede ne kanea nantewee sum mu no!
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 Ao, nna a misii so no, bere a Onyankopɔn adamfofa a emu yɛ den hyiraa me fi,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 bere a na Otumfo no da so ka me ho na me mma atwa me ho ahyia no,
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 bere a na nufusu mu srade afɔw mʼakwan na abotan hwiee ngo sɛ nsu maa me no.
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 “Bere a na mekɔ kuropɔn pon ano mekɔtena mʼagua so wɔ ɔmanfo aguabɔbea,
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 mmerante hu me a, wogyina nkyɛn na mpanyimfo sɔre gyina hɔ;
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 atitiriw gyae kasa na wɔde wɔn nsa kata wɔn ano;
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 mmapɔmma tɛm dinn, na wɔn tɛkrɛma ka wɔn dudom.
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Wɔn a wɔte me nka nyinaa ka me ho asɛmpa, na wɔn a wohu me nyinaa kamfo me,
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 efisɛ meboaa ahiafo a wosu pɛɛ mmoa, ne ayisaa a wonni aboafo.
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 Onipa a na ɔrewu no hyiraa me; na memaa akunafo ani gyee wɔn koma mu.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 Mede trenee furaa sɛ mʼadurade; atɛntrenee yɛɛ me nkataso ne mʼabotiri.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 Meyɛɛ aniwa maa anifuraefo, ne anan maa mmubuafo.
Око бејах слепом и нога хромом.
16 Meyɛɛ ahiafo agya; na mekaa ahɔho asɛm maa wɔn.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 Mibubuu amumɔyɛfo se na mihwim wɔn a wodi wɔn nya no fii wɔn anom.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 “Medwenee sɛ, ‘Mewu wɔ mʼankasa me fi mu, na me nna dɔɔso sɛ nwea.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 Me ntin beduu nsu ano, na obosu agugu me mman so anadwo mu nyinaa.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 Mʼanuonyam rempa da, na agyan ayɛ foforo wɔ me nsam daa.’
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 “Nnipa hwehwɛɛ sɛ wotie me, wɔyɛɛ dinn, twɛn mʼafotu.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 Sɛ mekasa wie a wɔnnkasa bio, efisɛ me nsɛm tɔɔ wɔn asom yiye.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 Wɔtwɛn me sɛnea wɔtwɛn osu a ɛpete, na wɔmenee me nsɛm sɛ osutɔ bere nsu.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Sɛ meserew mekyerɛ wɔn a, wɔntaa nnye nni; mʼanimtew som bo ma wɔn.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Mebɔɔ kwan maa wɔn na metenaa ase sɛ wɔn hene; metenaa ase sɛ ɔhene a ɔwɔ nʼasraafo mu; meyɛɛ sɛ obi a ɔkyekye agyaadwotwafo werɛ.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
