யோபு 29
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 ௨ “கடந்துபோன வருடங்களிலும், தேவன் என்னைக் காப்பாற்றிவந்த நாட்களிலும் எனக்கு உண்டாயிருந்த ஒழுங்கு இப்பொழுது இருந்தால் நலமாயிருக்கும்.
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 ௩ அப்பொழுது அவர் தீபம் என் தலையின்மேல் பிரகாசித்தது; அவர் அருளின வெளிச்சத்தினால் இருளைக் கடந்துபோனேன்.
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 ௬ என் பாதங்களை நான் நெய்யினால் கழுவினேன்; கன்மலைகளிலிருந்து எனக்காக எண்ணெய் நதிபோல ஓடிவந்தது; அந்தச் செல்வநாட்களின் ஒழுங்கு இப்போதிருந்தால் நலமாயிருக்கும்.
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 ௧௩ அழிந்துபோக இருந்தவனுடைய ஆசீர்வாதம் என்மேல் வந்தது; விதவையின் இருதயத்தைக் கெம்பீரிக்கச் செய்தேன்.
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 ௧௪ நீதியை அணிந்துகொண்டேன்; அது என் ஆடையாயிருந்தது; என் நியாயம் எனக்குச் சால்வையும் தலைப்பாகையுமாக இருந்தது.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Око бејах слепом и нога хромом.
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 ௧௭ நான் அநியாயக்காரருடைய கடைவாய்ப் பற்களை உடைத்து, அவர்கள் பறித்ததை அவர்கள் பற்களிலிருந்து பிடுங்கினேன்.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 ௨௩ மழைக்குக் காத்திருக்கிறதுபோல் எனக்குக் காத்திருந்து, பின் மாரிக்கு ஆசையுள்ளவர்கள்போல தங்கள் வாயை ஆவென்று திறந்திருந்தார்கள்.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 ௨௪ நான் அவர்களைப் பார்த்து சிரிக்கும்போது, அவர்கள் துணிகரங்கொள்ளவில்லை; என் முகக்களையை மாறவைக்கவும் இல்லை.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 ௨௫ அவர்கள் வழியில்போக எனக்கு விருப்பமாகும்போது, நான் தலைவனாய் அமர்ந்து, படைக்குள் ராஜாவைப்போலவும், துக்கித்தவர்களைத் தேற்றுகிறவனாகவும் இருந்தேன்.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
