Psaltaren 74
1 En sång av Asaf. Varför, o Gud, har du så alldeles förkastat oss, varför ryker din vredes eld mot fåren i din hjord?
Зашто се, Боже, срдиш на нас дуго; дими се гнев Твој на овце паше Твоје?
2 Tänk på din menighet, som du i fordom tid förvärvade, som du förlossade, till att bliva din arvedels stam; tänk på Sions berg, där du har din boning.
Опомени се сабора свог, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона, на којој си се населио.
3 Vänd dina steg till den plats där evig förödelse råder; allt har ju fienden fördärvat i helgedomen.
Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи.
4 Dina ovänner hava skränat inne i ditt församlingshus, de hava satt upp sina tecken såsom rätta tecken.
Ричу непријатељи Твоји на месту сабора Твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја.
5 Det var en syn, såsom när man höjer yxor mot en tjock skog.
Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета.
6 Och alla dess snidverk hava de nu krossat med yxa och bila.
Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама.
7 De hava satt eld på din helgedom och oskärat ända till grunden ditt namns boning.
Огњем сажегоше светињу Твоју; на земљу обаливши оскврнише стан имена Твог.
8 De hava sagt i sina hjärtan: "Vi vilja alldeles kuva dem." Alla Guds församlingshus hava de bränt upp här i landet.
Рекоше у срцу свом: Потримо их сасвим. Попалише сва места сабора Божијих на земљи.
9 Våra tecken se vi icke; ingen profet finnes mer, och hos oss är ingen som vet för huru länge.
Обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то трајати.
10 Huru länge, och Gud, skall ovännen få smäda och fienden oavlåtligen få förakta ditt namn?
Докле ће се, Боже, ругати насилник? Хоће ли довека противник пркосити имену Твом?
11 Varför håller du tillbaka din hand, din högra hand? Drag den fram ur din barm och förgör dem.
Зашто устављаш руку своју и десницу своју? Пружи из недара својих, и истреби их.
12 Gud, du är ju min konung av ålder, du är den som skaffar frälsning på jorden.
Боже, царе мој, који од старине твориш спасење посред земље!
13 Det var du som delade havet genom din makt; du krossade drakarnas huvuden mot vattnet.
Ти си силом својом раскинуо море, и сатро главе воденим наказама.
14 Det var du som bräckte Leviatans huvuden och gav honom till mat åt öknens skaror.
Ти си размрскао главу крокодилу, дао га онима који живе у пустињи да га једу.
15 Det var du som lät källa och bäck bryta fram; du lät ock starka strömmar uttorka.
Ти си отворио изворе и потоке, Ти си исушио реке које не пресишу.
16 Din är dagen, din är ock natten, du har berett ljuset och solen.
Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звезде и сунце.
17 Det är du som har fastställt alla jordens gränser; sommar och vinter äro skapade av dig.
Ти си утврдио све крајеве земаљске, лето и зиму Ти си уредио.
18 Så tänk nu på huru fienden smädar HERREN, och huru ett dåraktigt folk föraktar ditt namn.
Опомени се тога, непријатељ се руга Господу, и народ безумни не мари за име Твоје.
19 Lämna ej ut åt vilddjuren din turturduvas själ; förgät icke för alltid dina betrycktas liv.
Не дај зверима душу грлице своје, немој заборавити стадо страдалаца својих засвагда.
20 Tänk på förbundet; ty i landets smygvrår finnes fullt upp av våldsnästen.
Погледај на завет; јер су све пећине земаљске пуне станова безакоња.
21 Låt icke den förtryckte vika tillbaka med blygd, låt den betryckte och den fattige lova ditt namn.
Невољник нек се не врати срамотан, ништи и убоги нека хвале име Твоје.
22 Stå upp, o Gud; utför din sak. Betänk huru du varder smädad hela dagen av dåren.
Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како Ти се безумник руга сваки дан!
23 Glöm icke bort dina ovänners rop, dina motståndares larm, som alltjämt höjes.
Не заборави обести непријатеља својих, вике, коју једнако дижу противници Твоји!
