< Psaltaren 132 >

1 En vallfartssång. Tänk, HERRE, David till godo, på allt vad han fick lida,
Опомени се, Господе, Давида и све смерности његове,
2 han som svor HERREN en ed och gjorde ett löfte åt den Starke i Jakob;
Како се кунуо Господу, и заветовао Богу Јаковљевом:
3 "Jag skall icke gå in i den hydda där jag bor, ej heller bestiga mitt viloläger,
"Нећу ући у шатор дома свог, нити ћу лећи на постељу одра свог;
4 jag skall icke unna mina ögon sömn eller mina ögonlock slummer,
Нећу дати сна очима својим, ни веђама својим дрема;
5 förrän jag har funnit en plats åt HERREN, en boning åt den Starke i Jakob."
Док не нађем места Господу, стана Богу Јаковљевом."
6 Ja, vi hörde därom i Efrata, vi förnummo det i skogsbygden.
Ево, чусмо да је у Јефремовој земљи, нађосмо Га на пољима киријат-јаримским.
7 Låtom oss gå in i hans boning, tillbedja vid hans fotapall.
Уђимо у стан Његов, поклонимо се подножју ногу Његових.
8 Stå upp, HERRE, och kom till din vilostad, du och din makts ark.
Стани, Господе, на почивалишту свом, Ти и ковчег силе Твоје.
9 Dina präster vare klädda i rättfärdighet, och dina fromma juble.
Свештеници Твоји нек се обуку у правду, и свеци Твоји нек се радују.
10 För din tjänare Davids skull må du icke visa tillbaka din smorde.
Ради Давида, слуге свог, немој одвратити лица од помазаника свог.
11 HERREN har svurit David en osviklig ed, som han icke skall rygga: "Av ditt livs frukt skall jag sätta konungar på din tron.
Закле се Господ Давиду у истини, од које неће одступити; од порода твог посадићу на престолу твом.
12 Om dina barn hålla mitt förbund och hålla mitt vittnesbörd, som jag skall lära dem, så skola ock deras barn till evig tid få sitta på din tron.
Ако синови твоји ушчувају завет мој и откривења моја којима ћу их научити, онда ће и синови њихови довека седети на престолу свом.
13 Ty HERREN har utvalt Sion, där vill han hava sin boning.
Јер је изабрао Господ Сион, и омиле Му живети на њему.
14 Detta är min vilostad till evig tid; här skall jag bo, ty till detta ställe har jag lust.
Ово је почивалиште моје увек, овде ћу се населити; јер ми је омилело.
15 Dess förråd skall jag rikligen välsigna, åt dess fattiga skall jag giva bröd till fyllest.
Храну ћу његову благословити, ниште његове наситићу хлеба.
16 Dess präster skall jag kläda i frälsning, och dess fromma skola jubla högt.
Свештенике ћу његове обући у спасење, и свети ће се његови радовати.
17 Där skall jag låta ett horn skjuta upp åt David; där har jag rett till en lampa åt min smorde.
Ту ћу учинити да узрасте рог Давиду, поставићу видело помазанику свом.
18 Hans fiender skall jag kläda i skam, men på honom skall hans krona glänsa."
Непријатеље ћу његове обући у срамоту; а на њему ће цветати венац његов.

< Psaltaren 132 >