Job 19
1 Därefter tog Job till orda och sade:
А Јов одговори и рече:
2 Huru länge skolen I bedröva min själ och krossa mig sönder med edra ord?
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3 Tio gånger haven I nu talat smädligt mot mig och kränkt mig utan all försyn.
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 Om så är, att jag verkligen har farit vilse, då är förvillelsen min egen sak.
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5 Men viljen I ändå verkligen förhäva eder mot mig, och påstån I att smäleken har drabbat mig med skäl,
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 så veten fastmer att Gud har gjort mig orätt och att han har omsnärjt mig med sitt nät.
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Se, jag klagar över våld, men får intet svar; jag ropar, men får icke rätt.
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8 Min väg har han spärrat, så att jag ej kommer fram, och över mina stigar breder han mörker.
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 Min ära har han avklätt mig, och från mitt huvud har han tagit bort kronan.
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10 Från alla sidor bryter han ned mig, så att jag förgås; han rycker upp mitt hopp, såsom vore det ett träd.
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 Sin vrede låter han brinna mot mig och aktar mig såsom sina ovänners like.
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 Hans skaror draga samlade fram och bereda sig väg till anfall mot mig; de lägra sig runt omkring min hydda.
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13 Långt bort ifrån mig har han drivit mina fränder; mina bekanta äro idel främlingar mot mig.
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 Mina närmaste hava dragit sig undan, och mina förtrogna hava förgätit mig.
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 Mitt husfolk och mina tjänstekvinnor akta mig såsom främling; en främmande man har jag blivit i deras ögon.
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16 Kallar jag på min tjänare, så svarar han icke; ödmjukt måste jag bönfalla hos honom.
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 Min andedräkt är vidrig för min hustru, jag väcker leda hos min moders barn.
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 Till och med de små barnen visa mig förakt; så snart jag står upp, tala de ohöviskt emot mig.
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 Ja, en styggelse är jag för alla dem jag umgicks med; de som voro mig kärast hava vänt sig emot mig.
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 Benen i min kropp tränga ut i hud och hull; knappt tandköttet har jag fått behålla kvar.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Haven misskund, haven misskund med mig, I mina vänner, då nu Guds hand så har hemsökt mig.
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Varför skolen I förfölja mig, I såsom Gud, och aldrig bliva mätta av mitt kött?
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23 Ack att mina ord skreves upp, ack att de bleve upptecknade i en bok,
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24 ja, bleve med ett stift av järn och med bly för evig tid inpräglade i klippan!
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25 Dock, jag vet att min förlossare lever, och att han till slut skall stå fram över stoftet.
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26 Och sedan denna min sargade hud är borta, skall jag fri ifrån mitt kött få skåda Gud.
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27 Ja, honom skall jag få skåda, mig till hjälp, för mina ögon skall jag se honom, ej såsom en främling; därefter trånar jag i mitt innersta.
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 Men när I tänken: "huru skola vi icke ansätta honom!" -- såsom vore skulden att finna hos mig --
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29 då mån I taga eder till vara för svärdet, ty vreden hör till de synder som straffas med svärd; så mån I då besinna att en dom skall komma.
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
