Höga Visan 2
1 »Jag är ett ringa blomster i Saron, en lilja i dalen.»
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 »Ja, såsom en lilja bland törnen, så är min älskade bland jungfrur.»
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 »Såsom ett äppelträd bland vildmarkens träd, så är min vän bland ynglingar; ljuvligt är mig att sitta i dess skugga, och söt är dess frukt för min mun.
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 I vinsalen har han fört mig in, och kärleken är hans baner över mig.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Vederkvicken mig med druvkakor, styrken mig med äpplen; ty jag är sjuk av kärlek.»
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Hans vänstra arm vilar under mitt huvud, och hans högra omfamnar mig.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 Jag besvär eder, I Jerusalems döttrar, vid gaseller och hindar på marken: Oroen icke kärleken, stören den icke, förrän den själv så vill.
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 Hör, där är min vän! Ja, där kommer han, springande över bergen, hoppande fram på höjderna.
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Lik en gasell är min vän eller lik en ung hjort. Se, nu står han där bakom vår vägg, han blickar in genom fönstret, han skådar genom gallret.
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 Min vän begynner tala, han säger till mig: »Stå upp, min älskade, du min sköna, och kom hitut.
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 Ty se, vintern är förbi, regntiden är förliden och har gått sin kos.
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 Blommorna visa sig på marken, tiden har kommit, då vinträden skäras, och turturduvan låter höra sin röst i vårt land.
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 Fikonträdets frukter begynna att mogna, vinträden stå redan i blom, de sprida sin doft. Stå upp, min älskade, min sköna, och kom hitut.
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 Du min duva i bergsklyftan, i klippväggens gömsle, låt mig se ditt ansikte, låt mig höra din röst; ty din röst är så ljuv, och ditt ansikte är så täckt.»
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 Fången rävarna åt oss, de små rävarna, vingårdarnas fördärvare, nu då våra vingårdar stå i blom.
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 Min vän är min, och jag är hans, där han för sin hjord i bet ibland liljor.
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 Till dess morgonvinden blåser och skuggorna fly, må du ströva omkring, lik en gasell, min vän, eller lik en ung hjort, på de kassiadoftande bergen.
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
