Psaltaren 88
1 En sång, en psalm av Koras söner; för sångmästaren, till Mahalat-leannót; en sång av esraiten Heman. HERRE, min frälsnings Gud, dag och natt ropar jag inför dig.
Господе Боже, Спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред Тобом.
2 Låt min bön komma inför ditt ansikte, böj ditt öra till mitt rop.
Нек изађе преда Те молитва моја, пригни ухо своје к јауку мом;
Јер је душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу. (Sheol h7585)
4 Jag är aktad lik dem som hava farit ned i graven, jag är såsom en man utan livskraft.
Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човек без силе,
5 Jag är övergiven bland de döda, lik de slagna som ligga i graven, dem på vilka du icke mer tänker, och som äro avskilda från din hand.
Као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сећаш, и који су од руке Твоје далеко.
6 Ja, du har sänkt mig ned underst i graven, ned i mörkret, ned i djupet.
Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану.
7 Din vrede vilar tungt på mig, och alla dina böljors svall låter du gå över mig. (Sela)
Отежа ми гнев Твој, и свима валима својим удараш ме.
8 Du har drivit mina förtrogna långt bort ifrån mig; du har gjort mig till en styggelse för dem; jag ligger fången och kan icke komma ut.
Удаљио си од мене познанике моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи.
9 Mitt öga förtvinar av lidande; HERRE, jag åkallar dig dagligen, jag uträcker mina händer till dig.
Око моје усахну од јада, вичем Те, Господе, сав дан, пружам к Теби руке своје.
10 Gör du väl under för de döda, eller kunna skuggorna stå upp och tacka dig? (Sela)
Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити?
11 Förtäljer man i graven om din nåd, i avgrunden om din trofasthet?
Еда ли ће се у гробу приповедати милост Твоја, и истина Твоја у труљењу?
12 Känner man i mörkret dina under, och din rättfärdighet i glömskans land?
Еда ли ће у тами познати чудеса Твоја, и правду Твоју где се све заборавља?
13 Men jag ropar till dig, HERRE, och bittida kommer min bön dig till mötes.
Али ја, Господе, к Теби вичем, и јутром молитва моја срета Те.
14 Varför förkastar du, HERRE, min själ, varför döljer du ditt ansikte för mig?
Зашто, Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице своје од мене?
15 Betryckt är jag och döende allt ifrån min ungdom; jag måste bära dina förskräckelser, så att jag är nära att förtvivla.
Мучим се и издишем од удараца, подносим страхоте Твоје, без надања сам.
16 Din vredes lågor gå över mig, dina fasor förgöra mig.
Гнев Твој стиже ме, страхоте Твоје раздиру ме.
17 De omgiva mig beständigt såsom vatten, de kringränna mig allasammans.
Оптечу ме сваки дан као вода, стежу ме одсвуда.
18 Du har drivit vän och frände långt bort ifrån mig; i mina förtrognas ställe har jag nu mörkret.
Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.
