Psaltaren 42

1 För sångmästaren; en sång av Koras söner.

Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!

2 Såsom hjorten trängtar till vattenbäckar, så trängtar min själ efter dig, o Gud.

Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?

3 Min själ törstar efter Gud, efter den levande Guden. När skall jag få träda fram inför Guds ansikte?

Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?

4 Mina tårar äro min spis både dag och natt, ty ständigt säger man till mig: »Var är nu din Gud?»

Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.

5 Men jag vill utgjuta inom mig min själ och hava i minne huru jag gick med hopen upp till Guds hus, under fröjderop och tacksägelse, i högtidsskaran.

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

6 Varför är du så bedrövad, min själ, och så orolig i mig? Hoppas på Gud; ty jag skall åter få tacka honom för frälsning genom honom.

Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.

7 Min Gud, bedrövad är min själ i mig; därför tänker jag på dig i Jordans land och på Hermons höjder, på Misars berg.

Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.

8 Djup ropar till djup, vid dånet av dina vattenfall; alla dina svallande böljor gå fram över mig.

Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.

9 Om dagen må HERREN beskära sin nåd, och om natten vill jag sjunga till hans ära och bedja till mitt livs Gud.

Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?

10 Jag vill säga till Gud, min klippa: »Varför har du förgätit mig, varför måste jag gå sörjande, trängd av fiender?»

Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?

11 Det är såsom krossade man benen i min kropp, när mina ovänner smäda mig, när de beständigt säga till mig: »Var är nu din Gud?» Varför är du så bedrövad, min själ, och varför så orolig i mig? Hoppas på Gud; ty jag skall åter få tacka honom, min frälsning och min Gud.

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.