Psaltaren 38
1 En psalm av David; till åminnelse.
Господе! Немој ме карати у гневу свом, нити ме наказити у јарости својој.
2 HERRE, straffa mig icke i din förtörnelse, och tukta mig icke i din vrede.
Јер стреле Твоје устрелише ме, и рука ме Твоја тишти.
3 Ty dina pilar hava träffat mig, och din hand drabbar mig.
Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.
4 Det finnes intet helt på min kropp för din vredes skull, intet helbrägda i mina ben för min synds skull.
Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми.
5 Ty mina missgärningar gå mig över huvudet; såsom en svår börda äro de mig för tunga.
Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мог.
6 Mina sår stinka och flyta för min dårskaps skull.
Згрчио сам се и погурио веома, сав дан идем сетан;
7 Jag går krokig och mycket lutande; hela dagen går jag sörjande.
Јер сам изнутра пун огња, и нема здравог места на телу мом.
8 Ty mina länder äro fulla av brand, och intet helt finnes på min kropp.
Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца свог.
9 Jag är vanmäktig och illa sönderslagen; jag klagar för mitt hjärtas jämmers skull.
Господе! Пред Тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од Тебе сакривено.
10 Herre, du känner all min trängtan, och min suckan är dig icke fördold.
Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.
11 Mitt hjärta slår häftigt, min kraft har övergivit mig; mina ögons ljus, också det är borta.
Другови моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје ближњи моји.
12 Mina vänner och fränder hålla sig fjärran ifrån min plåga, och mina närmaste hava ställt sig långt ifrån.
Који траже душу моју намештају замку, и који су ми злу ради, говоре о погибли и по сав дан мисле о превари.
13 Snaror lägga de ut, som stå efter mitt liv, och de som söka min ofärd tala vad fördärvligt är; på svek tänka de hela dagen.
А ја као глув не чујем и као нем који не отвара уста своја.
14 Men jag är lik en döv, som intet hör, och lik en stum, som icke upplåter sin mun;
Ја сам као човек који не чује или нема у устима својим правдања.
15 ja, jag är lik en man som intet hör, och som icke har något gensvar i sin mun.
Јер Тебе, Господе, чекам, Ти одговарај за мене, Господе, Боже мој!
16 Se, på dig, HERRE, hoppas jag; du skall svara, Herre, min Gud.
Јер рекох: Да ми се не свете, и да се не размећу нада мном, кад се спотакне нога моја.
17 Ty jag fruktar att de annars få glädja sig över mig, att de skola förhäva sig över mig, när min fot vacklar.
Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.
18 Ty jag är nära att falla, och min plåga är alltid inför mig;
Признајем кривицу своју, и тужим ради греха свог.
19 ja, jag måste bekänna min missgärning, och jag sörjer över min synd.
Непријатељи моји живе, јаки су, и сила их има што ме ненавиде на правди.
20 Men mina fiender få leva och äro mäktiga, och många äro de som hata mig utan sak,
Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за добрим.
21 de som löna gott med ont, och som stå mig emot, därför att jag far efter det goda.
Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене.
22 Övergiv mig icke, HERRE; min Gud, var icke långt ifrån mig. Skynda till min hjälp, Herre, du min frälsning.
Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!
