Psaltaren 139
1 För sångmästaren; av David; en psalm. HERRE, du utrannsakar mig och känner mig.
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 Evad jag sitter eller uppstår, vet du det; du förstår mina tankar fjärran ifrån.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Evad jag går eller ligger, utforskar du det, och med alla mina vägar är du förtrogen.
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 Ty förrän ett ord är på min tunga, se, så känner du, HERRE, det till fullo.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Du omsluter mig på alla sidor och håller mig i din hand.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 En sådan kunskap är mig alltför underbar; den är mig för hög, jag kan icke begripa den.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Vart skall jag gå för din Ande, och vart skall jag fly för ditt ansikte?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
8 Fore jag upp till himmelen, så är du där, och bäddade jag åt mig i dödsriket, se, så är du ock där. (Sheol h7585)
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 Toge jag morgonrodnadens vingar, gjorde jag mig en boning ytterst i havet,
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 så skulle också där din hand leda mig och din högra hand fatta mig.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 Och om jag sade: »Mörker må betäcka mig och ljuset bliva natt omkring mig»,
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 så skulle själva mörkret icke vara mörkt för dig, natten skulle lysa såsom dagen: ja, mörkret skulle vara såsom ljuset.
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 Ty du har skapat mina njurar, du sammanvävde mig i min moders liv.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 Jag tackar dig för att jag är danad så övermåttan underbart; ja, underbara äro dina verk, min själ vet det väl.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 Benen i min kropp voro icke förborgade för dig, när jag bereddes i det fördolda, när jag bildades i jordens djup.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Dina ögon sågo mig, när jag ännu knappast var formad; alla mina dagar blevo uppskrivna i din bok, de voro bestämda, förrän någon av dem hade kommit.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 Huru outgrundliga äro icke för mig dina tankar, o Gud, huru stor är icke deras mångfald!
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 Skulle jag räkna dem, så vore de flera än sanden; när jag uppvaknade, vore jag ännu hos dig.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Gud, o att du ville dräpa de ogudaktiga! Ja, måtte de blodgiriga vika bort ifrån mig,
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 de som tala om dig med ränker i sinnet, de som hava bragt dina städer i fördärv!
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Skulle jag icke hata dem som hata dig, HERRE? Skulle jag icke känna leda vid dem som stå dig emot?
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 Jag hatar dem med starkaste hat; ja, mina fiender hava de blivit.
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Utrannsaka mig, Gud, och känn mitt hjärta; pröva mig och känn mina tankar,
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 och se till, om jag är stadd på en olycksväg, och led mig på den eviga vägen.
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
