Psaltaren 104
1 Lova HERREN, min själ. HERRE, min Gud, du är hög och stor, i majestät och härlighet är du klädd.
Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.
2 Du höljer dig i ljus såsom i en mantel, du spänner ut himmelen såsom ett tält;
Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор;
3 du timrar på vattnen dina salar, molnen gör du till din vagn, och du far fram på vindens vingar.
Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су Ти кола, идеш на крилима ветреним.
4 Du gör vindar till dina sändebud, eldslågor till dina tjänare.
Чиниш ветрове да су Ти анђели, пламен огњени да су Ти слуге.
5 Du grundade jorden på hennes fästen, så att hon icke vacklar till evig tid.
Утврдио си земљу на темељима њеним, да се не помести на век века.
6 Med djupet betäckte du henne såsom med en klädnad; uppöver bergen stodo vattnen.
Безданом као хаљином оденуо си је; на горама стоје воде.
7 Men för din näpst flydde de; för ljudet av ditt dunder hastade de undan.
Од претње Твоје беже, од громовног гласа Твог теку.
8 Berg höjde sig, och dalar sänkte sig, på den plats som du hade bestämt för dem.
Излазе на горе и силазе у долине, на место које си им утврдио.
9 En gräns satte du, som vattnen ej fingo överskrida, så att de icke åter skulle betäcka jorden.
Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.
10 Du lät källor flyta fram i dalarna, mellan bergen togo de sin väg.
Извео си изворе по долинама, између гора теку воде.
11 De vattna alla markens djur, vildåsnorna släcka i dem sin törst.
Напајају све звери пољске; дивљи магарци гасе жеђ своју.
12 Vid dem bo himmelens fåglar, från trädens grenar höja de sin röst.
На њима птице небеске живе; кроз гране разлеже се глас њихов.
13 Du vattnar bergen från dina salar, jorden mättas av den frukt du skapar.
Напајаш горе с висина својих, плодовима дела Твојих сити се земља.
14 Du låter gräs skjuta upp för djuren och örter till människans tjänst. Så framalstrar du bröd ur jorden
Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човеку, да би извадио хлеб из земље.
15 och vin, som gläder människans hjärta; så gör du hennes ansikte glänsande av olja, och brödet styrker människans hjärta.
И вино весели срце човеку, и лице се светли од уља, и хлеб срце човеку крепи.
16 HERRENS träd varda ock mättade, Libanons cedrar, som han har planterat;
Сите се дрвета Божија, кедри ливански, које си посадио.
17 fåglarna bygga där sina nästen, hägern gör sitt bo i cypresserna.
На њима птице вију гнезда; станак је родин на јелама.
18 Stenbockarna hava fått de höga bergen, klyftorna är klippdassarnas tillflykt.
Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.
19 Du gjorde månen till att bestämma tiderna; solen vet stunden då den skall gå ned.
Створио си месец да показује времена, сунце познаје запад свој.
20 Du sänder mörker, och det bliver natt; då komma alla skogens djur i rörelse,
Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све зверје шумско;
21 de unga lejonen ryta efter rov och begära sin föda av Gud.
Лавови ричу за пленом, и траже од Бога хране себи.
22 Solen går upp; då draga de sig tillbaka och lägga sig ned i sina kulor.
Сунце гране, и они се сакривају и лежу у ложе своје.
23 Människan går då ut till sin gärning och till sitt arbete intill aftonen.
Излази човек на посао свој, и на рад свој до вечера.
24 Huru mångfaldiga äro icke dina verk, o HERRE! Med vishet har du gjort dem alla. Jorden är full av vad du har skapat.
Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твог.
25 Se ock havet, det stora ock vida: ett tallöst vimmel rör sig däri, djur både stora och små.
Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика;
26 Där gå skeppen sin väg fram, Leviatan, som du har skapat att leka däri.
Ту лађе плове, крокодил, ког си створио да се игра по њему.
27 Alla vänta de efter dig, att du skall giva dem deras mat i rätt tid.
Све Тебе чека, да им дајеш пићу на време.
28 Du giver dem, då samla de in; du upplåter din hand, då varda de mättade med goda håvor.
Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.
29 Du fördöljer ditt ansikte, då förskräckas de; du tager bort deras ande, då förgås de och vända åter till sitt stoft igen.
Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, гину, и у прах свој враћају се.
30 Du sänder ut din ande, då varda de skapade, och du förnyar jordens anlete.
Пошаљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.
31 HERRENS ära förblive evinnerligen; må HERREN glädja sig över sina verk,
Слава Господу увек; нек се весели Господ за дела своја!
32 han som skådar på jorden, och hon bävar, han som rör vid bergen, och de ryka.
Он погледа на земљу, и она се тресе; дотакне се гора, и диме се.
33 Jag vill sjunga till HERRENS ära, så länge jag lever; jag vill lovsjunga min Gud, så länge jag är till.
Певаћу Господу за живота свог; хвалићу Бога свог док сам год.
34 Mitt tal behage honom väl; må jag själv få glädja mig i HERREN.
Нека Му буде мила беседа моја! Веселићу се о Господу.
35 Men må syndare försvinna ifrån jorden och inga ogudaktiga mer vara till. Lova HERREN, min själ Halleluja!
Нека нестане грешника са земље, и безбожника нека не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!
