< Psaltaren 90 >

1 En bön Mose dens Guds mansens. Herre, du äst vår tillflykt, ifrå slägte till slägte.
Господе! Ти си нам уточиште од колења до колења.
2 Förr än bergen vordo, och jorden och verlden skapade blefvo, äst du Gud, af evighet till evighet;
Пре него се горе родише и сазда се земља и васиљена, и од века довека, Ти си Бог.
3 Du som låter menniskorna dö, och säger: Kommer igen, I menniskors barn.
Ти враћаш човека у трулеж, и говориш: Вратите се синови људски!
4 Ty tusende år äro för dig såsom den dag i går framgick, och såsom en nattväkt.
Јер је хиљада година пред очима Твојим као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.
5 Du låter dem gå sin kos såsom en ström; och äro såsom en sömn; likasom gräs, det dock snarliga förvissnar;
Ти их као поводњем односиш; они су као сан, као трава, која рано вене,
6 Det der bittida blomstras, och snart vissnar; och på aftonen afhugget varder, och förtorkas.
Ујутру цвета и увене, увече се покоси и сасуши.
7 Det gör din vrede, att vi så förgås, och din grymhet, att vi så hasteliga hädan måste.
Јер нас нестаје од гнева Твог, и од јарости Твоје у сметњи смо.
8 Ty våra missgerningar sätter du för dig, våra okända synder i ljuset för ditt ansigte.
Ставио си безакоња наша преда се, и тајне наше на светлост лица свог.
9 Derföre gå alle våre dagar sin kos genom dina vrede; vi lykte vår år såsom ett tal.
Сви се дани наши прекраћују од срдње Твоје, године наше пролазе као глас.
10 Vårt lif varar sjutio år, åt högsta åttatio år; och då det bäst varit; hafver, så hafver det möda och arbete varit; ty det går snart sin kos, lika som vi flöge bort.
Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачег до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлећемо.
11 Men ho tror det, att du så svårliga vredgas? Och ho fruktar sig för sådana dine grymhet?
Ко зна силу гнева Твог и Твоју јарост, да би Те се као што треба бојао?
12 Lär oss betänka, att vi dö måste, på det vi måge förståndige varda.
Научи нас тако бројати дане наше, да бисмо стекли срце мудро.
13 Herre, vänd dig dock till oss igen, och var dinom tjenarom nådelig.
Поврати се, Господе! Докле ћеш? Смилуј се на слуге своје.
14 Uppfyll oss bittida med dine nåd; så vilje vi fröjdas, och glade vara i våra lifsdagar.
Ујутру нас насити доброте своје, и радоваћемо се и веселити у све дане своје.
15 Gläd oss igen, efter det du oss så länge plågat hafver, efter det vi så länge olycko lidit hafve.
Обрадуј нас према данима, у које си нас мучио, и према годинама, у које смо гледали невољу.
16 Bete dinom tjenarom dina gerningar, och dina äro deras barnom.
Нека се покаже на слугама Твојим дело Твоје, и слава Твоја на синовима њиховим.
17 Och Herren, vår Gud, vare oss blid, och främje våra händers verk med oss; ja våra händers verk främje han.
Нека буде добра воља Господа Бога нашег с нама, и дело руку наших доврши нам, и дело руку наших доврши.

< Psaltaren 90 >