< Psaltaren 73 >

1 En Psalm Assaphs. Visserliga hafver Israel Gud till tröst, der man rent hjerta hafver.
Асаф язған күй: — Дәрвәқә Худа Исраилға, Қәлби сап болғанларға меһривандур;
2 Men jag hade sånär stapplat med mina fötter; mine steg hade fulltnär sluntit.
Лекин өзүм болсам, путлишип жиқилип чүшүшкә тасла қалдим; Аяқлирим тейилип кәткили қил қалди;
3 Ty mig förtröt om de stortaliga, då jag såg, att dem ogudaktigom väl gick.
Чүнки рәзилләрниң ронақ тапқанлиғини көрүп, Һакавурларға һәсәт қилдим;
4 Ty de äro i ingen dödsfara, utan stå faste såsom ett palats.
Чүнки улар өлүмидә азаплар тартмайду, Әксичә тени мәзмут вә сағлам туриду.
5 De äro icke i olycko, såsom andra menniskor, och varda icke, såsom andra menniskor, plågade.
Улар инсанға хас җапани көрмәйду, Яки хәқләрдәк балаю-апәткә учримайду.
6 Derföre måste deras stolthet vara en kostelig ting, och deras öfvervåld måste heta allt väl gjordt.
Шуңа мәғрурлуқ марҗандәк уларға есилиду, Зорлуқ-зомигәрлик тондәк уларға чаплишиду.
7 De svälla i ansigtet som en fet buk; de göra hvad dem lyster.
Улар сәмрип кәткәнлигидин көзлири томпийип чиқти; Уларниң қәлбидики хияләтләр һәддидин ешип кетиду.
8 De förakta all ting, och tala illa derom; och tala och lasta högmodeliga.
Башқиларни мәсқирә қилип зәһәрлик сөзләйду; Һалини үстүн қилип дивинип, доқ қилиду.
9 Hvad de tala, det måste vara taladt neder af himmelen; hvad de säga, det måste gälla på jordene.
Улар ағзини пәләккә қойиду, Уларниң тиллири йәр йүзини кезип жүриду.
10 Derföre faller dem den menige man till; förty de nyttja deras vatten tillfyllest;
Шуңа [Худаниң] хәлқи мошуларға майил болуп, Уларниң дегәнлирини су ичкәндәк ахириғичә ичип: —
11 Och säga: Hvad skulle Gud fråga efter dem? Hvad skulle den Högste sköta om dem?
«Тәңри қандақ биләләйтти?», «Һәммидин Алий Болғучида билим барму?» — дәйду.
12 Si, det äro de ogudaktige, de äro lyckosamme i verldene, och varda rike.
Мана булар рәзилләрдур; Улар бу дунияда раһәт-парағәтни көриду, Байлиқларни топлайду.
13 Skall det då fåfängt vara, att mitt hjerta ostraffeliga lefver, och jag mina händer i oskyldighet tvår;
«Аһ, һәқиқәтән бекардин-бекар көңлүмни пакландуруптимән, Гунасиз туруп қолумни артуқчә жуюп кәптимән;
14 Och varder plågad dagliga, och min näpst är hvar morgon för handene?
Бекарға күн бойи җапа чекиптимән; Шундиму һәр сәһәрдә [виҗданниң] әйивигә учрап кәлдим!».
15 Jag hade fulltnär så sagt som de; men si, dermed hade jag fördömt all din barn, som någon tid varit hafva.
Бирақ мән: — «Бундақ [десәм], Бу дәвирдики пәрзәнтлириңгә асийлиқ қилған болмамдимән?» — дедим.
16 Jag tänkte till att jag det begripa måtte; men det var mig för svårt;
Уларни калламдин өткүзәй десәм, Көзүмгә шундақ еғир көрүнди.
17 Tilldess jag gick in uti Guds helgedom, och märkte uppå deras ända.
Тәңриниң муқәддәс җайлириға киргичә шундақ ойлидим; Киргәндила [яманларниң] ақивитини чүшәндим.
18 Men du satte dem på det hala, och förstörte dem i grund.
Дәрвәқә Сән уларни тейилғақ йәрләргә орунлаштурисән, Уларни жиқитип парә-парә қиливетисән.
19 Huru snart varda de till intet! De förgås, och få en ända med förskräckelse.
Улар көзни жумуп ачқучила шунчә паракәндә болиду, Дәһшәтләр уларни бесип йоқитиду!
20 Såsom en dröm, när en uppvaknar; så gör du, Herre, deras beläte i stadenom försmädt.
Сән и Рәб, чүштин ойғанғандәк ойғинип, Орнуңдин туруп уларниң сияқини көзгә илмайсән.
21 Men det gör mig ondt i hjertat, och stinger mig i mina njurar;
Жүрәклирим қайнап, Ичлирим санҗилғандәк болған чағда,
22 Att jag måste vara en dåre, och intet veta; och måste vara som ett vilddjur för dig.
Өзүмни һеч немә билмәйдиған бир һамақәт, Алдиңда бир һайван екәнлигимни билип йәттим.
23 Likväl blifver jag städse vid dig; ty du håller mig vid mina högra hand.
Һалбуки, мән һемишә Сән билән биллә; Сән мени оң қолумдин тутуп йөлидиң;
24 Du leder mig efter ditt råd, och upptager mig på ändalyktone med äro.
Өз несиһәтиң билән мени йетәкләйсән, Шан-шәрипңни намайән қилғандин кейин, Ахирида Сән мени өзүңгә қобул қилисән.
25 När jag hafver dig, så frågar jag efter himmel och jord intet.
Әрштә Сәндин башқа мениң кимим бар? Йәр йүзидә болса Сәндин башқа һеч кимгә интизар әмәсмән.
26 Om mig än kropp och själ försmäktade, så äst du dock, Gud, alltid mins hjertas tröst, och min del.
Әтлирим һәм қәлбим зәиплишиду, Лекин Худа қәлбимдики қорам таш һәм мәңгүлүк несивәмдур!
27 Ty si, de som ifrå dig vika, de skola förgås. Du förgör alla dem som emot dig hor bedrifva.
Чүнки мана, Сәндин жирақ турғанлар һалак болиду; Вапасизлиқ қилған паһишә аялдәк Сәндин ваз кәчкәнләрниң һәр бирини йоқитисән.
28 Men det är min glädje, att jag håller mig intill Gud, och sätter mitt hopp till Herran, Herran, att jag må förkunna, huru du det gör.
Бирақ мән үчүн, Худаға йеқинлишиш әвзәлдур! Униң барлиқ қилған ишлирини җакалаш үчүн, Рәб Пәрвәрдигарни таянчим қилдим.

< Psaltaren 73 >