Psaltaren 38
1 En Psalm Davids, till åminnelse. Herre, straffa mig icke i dine vrede, och näps mig icke i dine grymhet.
Господе! Немој ме карати у гневу свом, нити ме наказити у јарости својој.
2 Ty din skott äro fastnad i mig, och din hand trycker mig.
Јер стреле Твоје устрелише ме, и рука ме Твоја тишти.
3 Det är intet helbregda på min kropp, för ditt hots skull; och ingen frid är i minom benom, för mina synders skull.
Нема здравог места на телу мом од гнева Твог; нема мира у костима мојим од греха мог.
4 Ty mina synder gå öfver mitt hufvud; såsom en tung börda äro de mig för svåra vordna.
Јер безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми.
5 Min sår lukta och ruttna, för min galenskaps skull.
Усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мог.
6 Jag går krokot och mycket luto; hela dagen går jag sorgse.
Згрчио сам се и погурио веома, сав дан идем сетан;
7 Ty mina länder borttorkas med allo, och intet helbregda är på minom kropp.
Јер сам изнутра пун огња, и нема здравог места на телу мом.
8 Jag är allt för mycket förkrossad och sönderslagen; jag ryter för mins hjertas oros skull.
Изнемогох и веома ослабих, ричем од трзања срца свог.
9 Herre, för dig är allt mitt begär; och min suckan är dig intet fördold.
Господе! Пред Тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од Тебе сакривено.
10 Mitt hjerta bäfvar; min kraft hafver mig förlåtit, och mins ögons ljus är icke när mig.
Срце моје јако куца, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни њега ми нема.
11 Mine vänner och fränder stå gent mot mig, och se mina plågo, och mine näste träda fast fjerran.
Другови моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје ближњи моји.
12 Och de der efter mina själ stå, de gildra för mig; och de som mig ondt vilja, rådslå huru de skada göra måga, och gå om med all list.
Који траже душу моју намештају замку, и који су ми злу ради, говоре о погибли и по сав дан мисле о превари.
13 Men jag måste vara såsom en döfver, och höra intet; och såsom en dumbe, den sin mun intet upplåter;
А ја као глув не чујем и као нем који не отвара уста своја.
14 Och måste vara såsom en den der intet hörer, och den der ingen gensvar i sinom mun hafver.
Ја сам као човек који не чује или нема у устима својим правдања.
15 Men jag bidar, Herre, efter dig; du, Herre min Gud, varder mig hörandes.
Јер Тебе, Господе, чекам, Ти одговарај за мене, Господе, Боже мој!
16 Ty jag tänker, att de ju icke skola glädjas öfver mig; om min fot stapplade, skulle de högeligen berömma sig öfver mig.
Јер рекох: Да ми се не свете, и да се не размећу нада мном, кад се спотакне нога моја.
17 Ty jag är gjord till att lida, och min värk är alltid för mig.
Јер сам готов пасти, и туга је моја свагда са мном.
18 Ty jag gör mina missgerning kunnoga, och sörjer för mina synd.
Признајем кривицу своју, и тужим ради греха свог.
19 Men mine fiender lefva, och äro mägtige; de mig utan skuld hata, äro store.
Непријатељи моји живе, јаки су, и сила их има што ме ненавиде на правди.
20 Och de mig ondt göra för godt, sätta sig emot mig; derföre, att jag far efter det godt är.
Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за добрим.
21 Förlåt mig icke, Herre; min Gud, var icke långt ifrå mig.
Немој ме оставити, Господе, Боже мој! Немој се удаљити од мене.
22 Skynda dig till att göra mig bistånd, Herre, min hjelp.
Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!
