Ordspråksboken 14
1 Genom visa qvinnor varder huset bygdt; men en galen bryter det neder med sina åthäfvor.
Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.
2 Den som Herran fruktar, han går på rätta vägen; men den honom föraktar, han viker af hans väg.
Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га.
3 Dårar tala tyranniskt; men de vise bevara sin mun.
У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова.
4 Der icke oxar äro, der är krubban ren; men der oxen hafver nog skaffa, der är nog inkommande.
Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске.
5 Ett troget vittne ljuger icke; men ett falskt vittne talar dristeliga lögn.
Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж.
6 Bespottaren söker vishet, och finner henne intet; men dem förståndiga är vishet lätt.
Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.
7 Kommer du till en dåra, der finner du icke ett förnumstigt ord.
Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи.
8 Det är dens klokas vishet, att han aktar uppå sin väg; men det är ens dåras galenskap, att det är alltsammans bedrägeri med honom.
Мудрост је паметног да пази на пут свој, а безумље је безумних превара.
9 De dårar drifva deras gabberi med syndene; men de fromme hafva lust till de fromma.
Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља.
10 När hjertat sörjandes är, så hjelper ingen utvärtes glädje.
Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не меша се други.
11 De ogudaktigas hus varder förgjordt; men de frommas hydda skall grönskas.
Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.
12 Mångom behagar en väg väl; men på ändalyktene leder han honom till döden.
Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.
13 Efter löje kommer sorg, och änden på glädjene är ångest.
И од смеха боли срце, и весељу крај бива жалост.
14 Ene lösaktiga mennisko varder gåendes såsom han handlar; men en from man skall vara öfver honom.
Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.
15 En fåkunnig man tror hvart ord; men en förståndig man aktar på sin gång.
Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке.
16 En vis man hafver fruktan, och flyr det arga; men en dåre söker fram dristeliga.
Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.
17 En otålig menniska gör galen ting; men en försigtig man hatar det.
Нагао човек чини безумље, а пакостан је човек мрзак.
18 De flåkote handla ovarliga; men det är de förståndigas krona, att de varliga handla.
Луди наслеђује безумље, а разборити венчава се знањем.
19 De onde måste buga för de goda, och de ogudaktige uti dens rättfärdigas portom.
Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведног.
20 En fattigan hatar ock hans näste; men de rike hafva många vänner.
Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.
21 Syndaren föraktar sin nästa; men säll är den som förbarmar sig öfver den elända.
Ко презире ближњег свог греши; а ко је милостив убогима, благо њему.
22 De som med illfundighet umgå, dem skall det fela; men der som godt tänka, dem skall trohet och godhet vederfaras.
Који смишљају зло, не лутају ли? А милост и вера биће онима који смишљају добро.
23 Der man arbetar, der är nog; men der man umgår med ordom, der är fattigdom.
У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.
24 Dem visom är deras rikedom en krona; men de dårars galenskap blifver galenskap.
Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље.
25 Ett troget vittne friar lifvet; men ett falskt vittne bedrager.
Истинит сведок избавља душе, а лажан говори превару.
26 Den som Herran fruktar, han hafver ett tryggt fäste, och hans barn varda också beskärmad.
У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.
27 Herrans fruktan är lifsens källa, att man må undfly dödsens snaro.
Страх је Господњи извор животу да се човек сачува од пругала смртних.
28 Der en Konung mycket folk hafver, det är hans härlighet; men der litet folk är, det gör en herra blödig.
У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.
29 Den som tålig är, han är vis; men den som otålig är, han uppenbarar sin galenskap.
Ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.
30 Ett blidt hjerta är kroppsens lif; men afund är var i benen.
Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.
31 Den som försmäder den fattiga, han lastar hans skapare; men den som förbarmar sig öfver den fattiga, han ärar Gud.
Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог; а поштује Га ко је милостив сиромаху.
32 Den ogudaktige består icke uti sine olycko; men den rättfärdige är ock i dödenom frimodig.
За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.
33 Uti dens förståndigas hjerta hvilar visheten, och varder uppenbar ibland dårar.
Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се.
34 Rättfärdighet upphöjer ett folk; men synd är folkets förderf.
Правда подиже народ, а грех је срамота народима.
35 En klok tjenare behagar Konungenom väl; men en skamlig tjenare lider han icke.
Мио је цару разуман слуга, али на срамотног гневи се.
