Job 7
1 ¿No tiene el hombre su tiempo ordenado de problemas en la tierra? ¿Y no son sus días como los días de un siervo trabajando para el pago?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Como un sirviente que desea las sombras de la noche, y un obrero buscando su pago.
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Así que tengo para mi herencia meses de dolor sin ningún propósito, y me dan noches de cansancio.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Cuando voy a mi cama, digo: ¿Cuándo será la hora de levantarme? pero la noche es larga, y estoy cambiando de lado a lado hasta la luz de la mañana.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Mi carne está cubierta de gusanos y; mi piel se endurece y luego se agrieta y supura de nuevo.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Mis días van más rápido que el hilo del trabajador de la tela, y terminan sin esperanza.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Oh, ten en cuenta que mi vida es un soplo: mi ojo nunca volverá a ver lo bueno.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 El ojo del que me ve ya no me verá más: tus ojos estarán sobre mí, y dejaré de ser.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 Una nube que pasa y se desvanece y se va; así es el que desciende al inframundo no vuelve a subir. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Él no regresará a su casa, y su lugar no tendrá más conocimiento de él.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Por eso no callaré la boca; Dejaré que las palabras salgan de ella en el dolor de mi espíritu, mi alma hará un clamor amargo.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 ¿Soy una bestia de mar, que me pusiste a vigilar?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Cuando digo: En mi cama tendré consuelo, allí descansaré de mi enfermedad;
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Entonces me envías sueños y visiones de miedo;
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Mi alma escoge la asfixia, prefiero la muerte. que a está vida.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 No tengo deseos de vivir, ¡no viviría para siempre! Aléjate de mí, porque mis días son como un aliento.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 ¿Qué es el hombre, que lo has hecho grande, y que tu atención está fija en él,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 ¿Y que tu mano está sobre él cada mañana, y que lo estás poniendo a prueba cada minuto?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 ¿Cuánto tiempo pasará antes de que tus ojos se aparten de mí, para que pueda tener un minuto de espacio para respirar?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Si he hecho algo malo, ¿qué te he hecho a ti, oh guardián de los hombres? ¿Por qué me has hecho un blanco para tus golpes, de modo que soy una carga para mi mismo?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 ¿Y por qué no quitas mi pecado, y dejas que mi maldad termine? porque ahora voy al polvo, y me buscará con cuidado, pero ya no existiré.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
