Job 7
1 ¿No es el destino del hombre en la tierra una lucha? ¿No son sus días como los de un jornalero,
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Como el esclavo que anhela la sombra o como un jornalero que espera su pago?
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Así yo heredé meses sin provecho y me fueron asignadas noches de aflicción.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Cuando estoy acostado digo: ¿Cuándo me levantaré? Y la noche se alarga, y me lleno de inquietudes hasta el alba.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Mi carne está cubierta de gusanos y de costras de polvo. Mi piel se agrieta y supura.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Mis días se me van más veloces que la lanzadera y se me acaban sin esperanza.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Acuérdate que mi vida es un soplo. Mis ojos no volverán a ver el bien.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 El ojo del que me ve ya no me verán. Tus ojos se fijarán en mí, pero no existiré.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 No regresa a su vivienda y ya no lo reconoce su lugar.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Por tanto, no refrenaré mi boca. Hablaré en la angustia de mi espíritu. Me quejaré en la amargura de mi alma.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 ¿Soy yo el mar o el monstruo marino para que asignes guardia sobre mí?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Si digo: Me consolará mi lecho, mi cama aliviará mi queja,
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 entonces me aterras con sueños y me turbas con visiones.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 De manera que mi alma prefiere la asfixia, la muerte más bien que mis huesos.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Repugno la vida. No voy a vivir para siempre. Déjame, mis días son vanidad.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 ¿Qué es el hombre para que lo engrandezcas, para que te preocupes por él,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 para que lo examines cada mañana y lo pruebes en todo momento?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 ¿Hasta cuándo no apartarás tu mirada de mí, ni me soltarás para que trague saliva?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Si pequé, ¿cuál [daño] te hago a Ti, oh Guardián de los hombres? ¿Por qué me pones como blanco tuyo hasta convertirme en una carga para mí mismo?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 ¿Por qué no quitas mi rebelión y perdonas mi iniquidad? Porque ahora me acostaré en el polvo. Tú me buscarás, pero no estaré.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
