Job 4
1 Entonces Elifaz, el temanita, respondió,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 “Si alguien se aventura a hablar contigo, ¿te apenarás? Pero, ¿quién puede abstenerse de hablar?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 He aquí que has instruido a muchos, has fortalecido las manos débiles.
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Tus palabras han sostenido al que estaba cayendo, has hecho firmes las rodillas débiles.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 Pero ahora ha llegado a ti, y te desmayas. Te toca, y te sientes perturbado.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 ¿No es tu piedad tu confianza? ¿No es la integridad de tus caminos tu esperanza?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 “¿Recuerdas, ahora, a quien pereció siendo inocente? ¿O dónde se cortó el montante?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Según lo que he visto, los que aran la iniquidad y sembrar problemas, cosechar lo mismo.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 Por el soplo de Dios perecen. Por la explosión de su ira son consumidos.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 El rugido del león, y la voz del león feroz, los dientes de los jóvenes leones, están rotos.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 El viejo león perece por falta de presa. Los cachorros de la leona están dispersos por el mundo.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 “Ahora bien, una cosa me fue traída en secreto. Mi oído recibió un susurro de ella.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 En los pensamientos de las visiones de la noche, cuando el sueño profundo cae sobre los hombres,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 me invadió el miedo y el temblor, que hizo temblar todos mis huesos.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 Entonces un espíritu pasó ante mi rostro. El vello de mi carne se erizó.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 Se quedó quieto, pero no pude discernir su aspecto. Una forma estaba ante mis ojos. Silencio, luego escuché una voz que decía,
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 “¿Será el hombre mortal más justo que Dios? ¿Puede un hombre ser más puro que su Creador?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 He aquí que no se fía de sus siervos. Acusa a sus ángeles de error.
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 Cuánto más los que habitan en casas de barro, cuyos cimientos están en el polvo, ¡que son aplastados ante la polilla!
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 Entre la mañana y la noche son destruidos. Perecen para siempre sin tener en cuenta nada.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 ¿No está la cuerda de su tienda arrancada dentro de ellos? Mueren, y eso sin sabiduría”.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
