Salmos 137

1 Cuando nos sentábamos a orillas de los ríos de Babilonia, llorábamos al recordar a Sión.

На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

2 Colgábamos nuestras arpas en los sauces.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

3 Porque aquellos que nos habían llevado cautivos nos pedían canciones, nuestros opresores nos pedían que cantáramos cánticos alegres de Jerusalén.

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

4 Pero, ¿Cómo podríamos cantar una canción dedicada al Señor en tierras paganas?

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

5 Si llegara a olvidar a Jerusalén, que mi diestra olvide cómo tocar;

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

6 Si no llego a recordarte y si no considero a Jerusalén mi gran alegría, que mi lengua se pegue al techo de mi boca.

Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

7 Señor, recuerda lo que el pueblo de Edom hizo el día que Jerusalén cayó, ellos dijeron “¡Destrúyanla! ¡Destrúyanla hasta los cimientos!”

Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

8 Hija de Babilonia, ¡serás destruida! ¡Dichoso el que haga pagar lo que nos hiciste, el que haga contigo lo que hiciste a nosotros!

Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

9 ¡Dichoso el que agarre a tus pequeños y los estrelle contra las rocas!

Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.