Job 9
1 Job respondió:
А Јов одговори и рече:
2 “¡Sí, todo eso lo sé! Pero, ¿cómo puede alguien tener la razón delante Dios?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 Si quisieras discutir con Dios, éste podría hacer mil preguntas que nadie puede responder.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 Dios es tan sabio y poderoso que nadie podría desafiarlo y ganarle.
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 “Dios mueve las montañas de repente; las derriba en su ira.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Él sacude la tierra, haciendo temblar sus cimientos.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Él es quien puede ordenar que el sol no salga y que las estrellas no brillen.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Sólo él es quien extiende los cielos y camina sobre las olas del mar.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Él hizo las constelaciones de la Osa, de Orión, de las Pléyades y las estrellas del cielo austral.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Él es quien hace cosas increíbles que están más allá de nuestro entendimiento, cosas maravillosas que son incontables.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 “Pero cuando pasa junto a mí, no lo veo; cuando camina hacia adelante, es invisible para mí.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 Si él quita, ¿Quién podrá impedírselo? ¿Quién va a preguntarle: ‘Qué haces’?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 Dios no refrena su ira, y aplasta a los ayudantes de Rahab.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 “Así que, ¡cuánto menos podría responder a Dios, o elegir mis palabras para discutir con él!
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Aunque tenga razón, no puedo responderle. Debo implorar la misericordia de mi juez.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Aunque lo llamara para que viniera y él respondiera, no creo que me escuchara.
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 “Me golpea con vientos de tormenta; me hiere una y otra vez, sin dar razón.
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 No me da la oportunidad ni siquiera de recuperar el aliento; en cambio, llena mi vida de amargo sufrimiento.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 Si de fuerza se trata, Dios es el más fuerte. Si es cuestión de justicia, entonces ¿quién fijará un tiempo para mi caso?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Aunque tenga razón, mi propia boca me condenaría; aunque sea inocente, él demostraría que estoy equivocado.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 ¡Soy inocente! No me importa lo que me pase. ¡Odio mi vida!
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 Por eso digo: ‘A Dios le da igual. Él destruye tanto al inocente como al malvado’.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 Cuando el desastre golpea de repente, se burla de la desesperación de los inocentes.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 La tierra ha sido entregada al malvado; él ciega los ojos de los jueces; y si no es él, entonces ¿quién?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Los días de mi vida corren como un corredor, pasando a toda prisa sin que yo vea ninguna felicidad.
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 Pasan como veloces veleros, como el águila que se abalanza sobre su presa.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 “Si me dijera a mí mismo: ‘Olvidaré mis quejas; dejaré de llorar y seré feliz’,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 seguiría aterrado por todo mi sufrimiento, porque tú, Dios, no dirás que soy inocente.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Ya que estoy condenado, ¿qué sentido tiene discutir?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 ¡Aunque me lavara con agua pura de la montaña y me limpiara las manos con jabón,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 me arrojarías a un pozo de lodo de modo que hasta mis propias ropas me odiarían!
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 Porque Dios no es un ser mortal como yo, no puedo defenderme ni llevarlo a juicio.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 Si hubiera un árbitro ¡que pudiera reunirnos a los dos!
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 ¡Ojalá Dios dejara de golpearme con su vara y de aterrorizarme!
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Entonces podría hablar sin tener miedo; pero como lo tengo, no puedo!”
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
