Job 30
1 “Mas ahora se ríen de mí los que tienen menos años que yo, a cuyos padres yo hubiera desdeñado de tomar como perros para mi ganado.
А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
2 Aun la fuerza de sus manos ¿de qué me habría servido? ya que carecen ellos de todo vigor.
А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
3 Muertos de miseria y de hambre roen el yermo, la tierra desolada y vacía.
Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
4 Recogen frutos amargos de arbustos, y se sustentan con raíces de retama.
Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
5 Expulsados de la sociedad, y perseguidos con gritos habitan como ladrones,
Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
6 en los barrancos de los torrentes, en las cuevas de la tierra y en las breñas.
Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
7 Entre la maleza lanzan sus gritos, y se reúnen bajo las zarzas.
По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
8 Son hombres insensatos, hijos de gente sin nombre, echados del país a viva fuerza.
Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
9 Y ahora soy escarnecido por ellos y el objeto de sus pullas.
И њима сам сада песма, и постах им прича.
10 Me abominan, se apartan de mí; y no se avergüenzan de escupirme en la cara.
Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
11 Han perdido todo freno, me humillan y pierden todo respeto en mi presencia.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
12 A mi derecha se levanta el populacho; hacen vacilar mis pies; traman contra mí maquinaciones para perderme.
С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
13 Me cortan el camino, procuran mi caída; nadie me presta auxilio contra ellos.
Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
14 Como por brecha ancha irrumpen, se revuelcan entre los escombros.
Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
15 Me han acometido terrores, y como el viento se llevan mi nobleza; cual nube pasó mi prosperidad.
Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
16 Ahora mi vida se derrama dentro de mí, se han apoderado de mí días aciagos.
И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
17 La noche me taladra los huesos, y no me dan tregua los que me roen.
Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
18 Su gran muchedumbre ha desfigurado mi vestido; me ciñen como el cabezón de mi túnica.
Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
19 Me han echado en el lodo, soy como el polvo y la ceniza.
Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
20 A Ti clamo por auxilio, y Tú no me respondes; permanezco en pie, y Tú me miras (con indiferencia).
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
21 Te has tornado para mí en enemigo, y me persigues con todo tu poder.
Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
22 Me alzas sobre el viento, y me haces cabalgar; me sacudes sin darme sostén.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
23 Porque bien sé que me entregarás a la muerte, a la casa adonde van a parar todos los vivientes.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
24 Sin embargo el que va a perecer ¿no extiende su mano? en su aflicción ¿no pide auxilio?
Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
25 ¿No lloraba yo con el atribulado? ¿no se afligía mi alma por el pobre?
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
26 Pero esperando el bien, me vino el mal; aguardando la luz he quedado cubierto de tinieblas.
Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
27 Mis entrañas se abrazan sin descanso; me han sobrevenido días de aflicción.
Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
28 Ando como quien está de luto, sin alegría, me levanto en la asamblea para clamar por auxilio.
Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
29 Soy ahora hermano de los chacales, y compañero de los avestruces.
Брат постах змајевима и друг совама.
30 Ennegrecida se me cae la piel, y mis huesos se consumen por la fiebre.
Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
31 El son de mi cítara se ha trocado en lamentos, y mi flauta en voz de llanto.”
Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
