Psalmi 139
1 Načelniku godbe: psalm Davidov. Gospod, preiskuješ me in spoznavaš.
Gospode! ti me kušaš i znaš.
2 Ti poznavaš sedenje moje in vstajanje moje; misel mojo umeš od daleč.
Ti znaš kad sjedem i kad ustanem; ti znaš pomisli moje izdaleka;
3 Hojo mojo in ležo mojo obsezaš, in znana so ti vsa pota moja.
Kad hodim i kad se odmaram, ti si oko mene, i sve putove moje vidiš.
4 Ko ni še govor na jeziku mojem, glej, Gospod, poznaš ga vsega.
Još nema rijeèi na jeziku mom, a ti, Gospode, gle, veæ sve znaš.
5 Zadaj in spredaj me obdajaš, in name pokladaš roko svojo.
Sastrag i sprijed ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju.
6 Prečudovita je vednost tvoja, da bi te varal; visoka je, ne morem je preseči.
Èudno je za me znanje tvoje, visoko, ne mogu da ga dokuèim.
7 Kam naj grem pred duhom tvojim, ali kam naj bežim pred tvojim obličjem?
Kuda bih otišao od duha tvojega, i od lica tvojega kuda bih utekao?
Da izaðem na nebo, ti si ondje. Da siðem u pakao, ondje si. (Sheol h7585)
9 Ko bi si vzel zarije peroti, da bi prebival na pokrajini morja,
Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora:
10 Tudi tja bi me spremljala tvoja roka, in zgrabila bi me desnica tvoja.
I ondje æe me ruka tvoja voditi, i držati me desnica tvoja.
11 Ko bi pa rekel: Temé me bodo vsaj pokrile kakor z mrakom; vendar noč je svetloba okolo mene.
Da reèem: da ako me mrak sakrije; ali je i noæ kao vidjelo oko mene.
12 Tudi temé ne morejo tako omračiti, da bi ti ne videl skozi; ampak noč razsvetljuje kakor dan, tako so temé kakor luč.
Ni mrak neæe zamraèiti od tebe, i noæ je svijetla kao dan: mrak je kao vidjelo.
13 Ti namreč imaš v lasti ledvice moje; pokrival si me v telesu matere moje.
Jer si ti stvorio što je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje.
14 Slavim te zato, ker ogledujoč tista dela strmim, čudovita dela tvoja predobro pozna srce moje.
Hvalim te, što sam divno sazdan. Divna su djela tvoja, i duša moja to zna dobro.
15 Skrita ni tebi moja moč, odkar sem ustvarjen bil na skrivnem; umetno narejen, kakor v zemlje globočinah.
Nijedna se kost moja nije sakrila od tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj.
16 Testo moje vidijo tvoje oči, in v knjigi tvoji je pisano vse to; od kar se je narejalo, ko ni bilo še nič tega.
Zametak moj vidješe oèi tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga.
17 Zatorej pri meni, o kako dražestne so misli tvoje, o Bog mogočni! Kako preobila njih števila!
Kako su mi nedokuèljive pomisli tvoje, Bože! Kako im je velik broj!
18 Našteval bi jih, a več jih je ko peska, čujem naj še s teboj.
Da ih brojim, više ih je nego pijeska. Kad se probudim, još sam s tobom.
19 O da bi pokončal, o Bog, krivičnega; in može krvoločne, rekoč: Poberite se izpred mene.
Da hoæeš, Bože, ubiti bezbožnika! Krvopije, idite od mene.
20 Kateri zoper tebe govoré pregrešno; kateri povzdigujejo nično sovražnike tvoje.
Oni govore ružno na tebe; uzimaju ime tvoje uzalud neprijatelji tvoji.
21 Ali ne sovražim, o Gospod, sovražnikov tvojih, in se ne mučim v zaničevanji do njih, ki se spenjajo zoper tebe?
Zar da ne mrzim na one, koji na te mrze, Gospode, i da se ne gadim na one koji ustaju na tebe?
22 S popolnim sovraštvom jih sovražim; za neprijatelje so meni.
Punom mrzošæu mrzim na njih; neprijatelji su mi.
23 Preiskuj me, Bog mogočni, in spoznaj srce moje; izkusi me in spoznaj misli moje.
Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje.
24 In glej, hodim li po potu, tebi nadležnem; in vodi me po večnem potu.
I vidi jesam li na zlu putu, i vodi me na put vjeèni.
