Job 9
1 Potem je Job odgovoril in rekel:
Job progovori i reče:
2 »Vem, to je tako res. Toda kako bi človek mogel biti pravičen z Bogom?
“Zaista, dobro ja znadem da je tako: kako da pred Bogom čovjek ima pravo?
3 Če se hoče pričkati z njim, mu ne more odgovoriti eno od tisočih.
Ako bi se tkogod htio prÓeti s njime, odvratio mu ne bi ni jednom od tisuću.
4 On je moder v srcu in mogočen v moči; kdo se je utrdil zoper njega in je uspel?
Srcem on je mudar, a snagom svesilan, i tko bi se njemu nekažnjeno opro?
5 Ki odstranja gore in ne vedo, ki jih prevrača v svoji jezi.
On brda premješta, a ona to ne znaju, u jarosti svojoj on ih preokreće.
6 Ki trese zemljo iz njenega kraja in njeni stebri trepetajo.
Pokreće on zemlju sa njezina mjesta, iz temelja njene potresa stupove.
7 Ki zapoveduje soncu in ta ne vzhaja in pečati zvezde.
Kad zaprijeti suncu, ono se ne rađa, on pečatom svojim i zvijezde pečati.
8 Ki sam razprostira nebo in stopa po valovih morja.
Jedini on je nebesa razapeo i pučinom morskom samo on hodao.
9 Ki dela Arktur, Orion, Gostosevce in južne sobe.
Stvorio je Medvjede i Oriona, Vlašiće i zvijezđa na južnome nebu.
10 Ki dela velike stvari neodkrite, da, in čudeže brez števila.
Tvorac on je djela silnih, nepojmljivih čudesa koja se izbrojit' ne mogu.
11 Glej! Hodi poleg mene, jaz pa ga ne vidim; gre tudi naprej, toda jaz ga ne zaznavam.
Ide pored mene, a ja ga ne vidim; evo, on prolazi - ja ga ne opažam.
12 Glej, odvzema, kdo ga lahko ovira? Kdo mu bo rekel: ›Kaj delaš?‹
Ugrabi li što, tko će mu to priječit, i tko ga pitat smije: 'Što si učinio?'
13 Če Bog ne bo umaknil svoje jeze, se ponosni pomočniki sklonijo pod njim.
Bog silni srdžbu svoju ne opoziva: pred njim poniču saveznici Rahaba.
14 Kako mnogo manj bi mu jaz mogel odgovoriti in izbrati svoje besede, da razpravljam z njim?
Pa kako onda da njemu odgovorim, koju riječ da protiv njega izaberem?
15 Kateremu, čeprav bi bil pravičen, vendar ne bi mogel odgovoriti, temveč bi naredil ponižno prošnjo svojemu sodniku.
I da sam u pravu, odvratio ne bih, u suca svojega milost bih molio.
16 Če sem klical in mi je odgovoril, vendar ne bi verjel, da je prisluhnil mojemu glasu.
A kad bi se na zov moj i odazvao, vjerovao ne bih da on glas moj sluša.
17 Kajti lomi me z viharjem in brez razloga množi moje rane.
Jer, za dlaku jednu on mene satire, bez razloga moje rane umnožava.
18 Ne bo mi pustil, da zajamem sapo, temveč me napolnjuje z grenkobo.
Ni časa jednoga predahnut' mi ne da, nego mene svakom gorčinom napaja!
19 Če govorim o moči, glej, on je močan, če pa o sodbi, kdo mi bo določil čas zagovarjanja?
Ako je na snagu - tÓa on je najjači! Ako je na pravdu - tko će njega na sud?
20 Če jaz sebe opravičim, me bodo moja lastna usta obsodila. Če rečem: ›Jaz sem popoln, ‹ se bo izkazalo, da sem sprevržen.
Da sam i prav, usta bi me osudila, da sam i nevin, zlim bi me proglasila.
21 Čeprav bi bil popoln, vendar ne bi poznal svoje duše; preziral bi svoje življenje.
A jesam li nevin? Ni sam ne znam više, moj je život meni sasvim omrzao!
22 To je ena stvar, zato sem rekel to: ›On uničuje popolnega in zlobnega.‹
Jer, to je svejedno; i zato ja kažem: nevina i grešnika on dokončava.
23 Če nadloga nenadoma ubije, se bo posmehoval ob sojenju nedolžnih.
I bič smrtni kad bi odjednom ubijo ... ali on se ruga nevolji nevinih.
24 Zemlja je dana v roko zlobnega. On zakriva obličja njenih sodnikov. Če ne, kje in kdo je on?
U zemlji predanoj u šake zlikovaca, on oči sucima njezinim zastire. Ako on to nije, tko je drugi onda?
25 Torej moji dnevi so hitrejši kakor tekač. Odletijo proč, ničesar dobrega ne vidijo.
Od skoroteče su brži moji dani, bježe daleko, nigdje dobra ne videć.'
26 Minili so kakor nagle ladje, kakor orel, ki hiti k plenu.
K'o čamci od rogoza hitro promiču, k'o orao na plijen kada se zaleti.
27 Če rečem: ›Pozabil bom svojo pritožbo, prenehal bom s svojo potrtostjo in se potolažil, ‹
Kažem li: zaboravit ću jadikovku, razvedrit ću lice i veseo biti,
28 se bojim vseh svojih bridkosti, vem, da me ne boš imel za nedolžnega.
od mojih me muka groza obuzima, jer znadem da me ti ne držiš nevinim.
29 Če sem zloben, zakaj se potem trudim zaman?
Ako li sam grešan, tÓa čemu onda da zalud mučim sebe.
30 Če se umijem s snežnico in svoje roke naredim čiste kot še nikoli,
Kad bih i sniježnicom sebe ja isprao, kad bih i lugom ruke svoje umio,
31 me boš vendar pahnil v jarek in moja lastna oblačila me bodo prezirala.
u veću bi me nečist opet gurnuo, i moje bi me se gnušale haljine!
32 Kajti on ni človek, kakor sem jaz, da bi mu odgovoril in bi skupaj prišla na sodbo.
Nije čovjek k'o ja da se s njime pravdam i na sud da idem s njim se parničiti.
33 Niti ni tukaj kakršnegakoli razsodnika med nama, da bi lahko svojo roko položil na naju oba.
Niti kakva suca ima među nama da ruke svoje stavi na nas dvojicu,
34 Naj svojo palico vzame od mene in naj me njegov strah ne straši.
da šibu njegovu od mene odmakne, da užas njegov mene više ne plaši!
35 Potem bi govoril in se ga ne bi bal, toda z menoj ni tako.
Govorit ću ipak bez ikakva straha, jer ja nisam takav u svojim očima!
