Job 7
1 Mar ni določen čas za človeka na zemlji? Mar niso njegovi dnevi prav tako podobni najemnikovim dnevom?
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Kakor si služabnik iskreno želi sence in kakor najemnik gleda za nagrado svojega dela,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 tako sem prisiljen, da posedujem mesece ničnosti in naporne noči so mi določene.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Ko se uležem, rečem: ›Kdaj bom vstal in bo noč minila? Poln sem premetavanja sem ter tja do jutranjega svitanja.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Moje meso je pokrito z ličinkami in grudami prahu; moja koža je razpokana in postala je gnusna.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Moji dnevi so bolj nagli kakor tkalski čolniček in preživeti so brez upanja.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Oh, spomnite se, da je moje življenje veter. Moje oko ne bo več videlo dobrega.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Oko tistega, ki me je videlo, me ne bo več videlo. Tvoje oči so na meni, mene pa ni.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 Kakor je oblak použit in izginil proč, tako kdor gre dol h grobu, ne bo več prišel gor. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 Ne bo se več vrnil k svojemu domu niti ga njegov kraj ne bo več poznal.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Zato ne bom zadrževal svojih ust; govoril bom v tesnobi svojega duha, pritoževal se bom v grenkobi svoje duše.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Mar sem morje ali kit, da ti postavljaš stražo nad menoj?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Ko rečem: ›Moja postelja me bo tolažila, moje ležišče bo lajšalo mojo pritožbo, ‹
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 takrat me ti strašiš s sanjami in me prek videnj spravljaš v grozo,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 tako da moja duša raje izbira dušenje in smrt, kakor pa moje življenje.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 To se mi gabi. Ne bi hotel živeti večno. Pustite me samega, kajti moji dnevi so ničevost.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 Kaj je človek, da bi ga ti poveličeval? In da bi svoje srce naravnal nanj?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Da bi ga ti obiskoval vsako jutro in ga preizkušal vsak trenutek?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 Kako dolgo ne boš odšel od mene niti me ne boš pustil samega, dokler ne pogoltnem svoje sline?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Grešil sem. Kaj ti bom storil, oh ti, varuh ljudi? Zakaj si me postavil kakor znamenje zoper tebe, tako da sem breme samemu sebi?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Zakaj ne odpustiš mojega prestopka in ne odvzameš moje krivičnosti? Kajti sedaj bom spal v prahu in iskal me boš zjutraj, toda mene ne bo.«
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
