Job 7
1 Mar ni določen čas za človeka na zemlji? Mar niso njegovi dnevi prav tako podobni najemnikovim dnevom?
Nije l' vojska život čovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?
2 Kakor si služabnik iskreno želi sence in kakor najemnik gleda za nagrado svojega dela,
Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadničara štono plaću čeka,
3 tako sem prisiljen, da posedujem mesece ničnosti in naporne noči so mi določene.
mjeseci jada tako me zapadoše i noći su mučne meni dosuđene.
4 Ko se uležem, rečem: ›Kdaj bom vstal in bo noč minila? Poln sem premetavanja sem ter tja do jutranjega svitanja.
Liježuć' mislim svagda: 'Kada ću ustati?' A dižuć se: 'Kada večer dočekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.
5 Moje meso je pokrito z ličinkami in grudami prahu; moja koža je razpokana in postala je gnusna.
PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i raščinja se.
6 Moji dnevi so bolj nagli kakor tkalski čolniček in preživeti so brez upanja.
Dani moji brže od čunka prođoše, promakoše hitro bez ikakve nade.
7 Oh, spomnite se, da je moje življenje veter. Moje oko ne bo več videlo dobrega.
Spomeni se: život moj je samo lahor i oči mi neće više vidjet' sreće!
8 Oko tistega, ki me je videlo, me ne bo več videlo. Tvoje oči so na meni, mene pa ni.
Prijateljsko oko neće me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.
9 Kakor je oblak použit in izginil proč, tako kdor gre dol h grobu, ne bo več prišel gor. (Sheol h7585)
Kao što se oblak gubi i raspline, tko u Šeol siđe, više ne izlazi. (Sheol h7585)
10 Ne bo se več vrnil k svojemu domu niti ga njegov kraj ne bo več poznal.
Domu svome natrag ne vraća se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.
11 Zato ne bom zadrževal svojih ust; govoril bom v tesnobi svojega duha, pritoževal se bom v grenkobi svoje duše.
Ustima ja svojim stoga branit' neću, u tjeskobi duha govorit ću sada, u gorčini duše ja ću zajecati.
12 Mar sem morje ali kit, da ti postavljaš stražo nad menoj?
Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?
13 Ko rečem: ›Moja postelja me bo tolažila, moje ležišče bo lajšalo mojo pritožbo, ‹
Kažem li: 'Na logu ću se smirit', ležaj će mi olakšati muke',
14 takrat me ti strašiš s sanjami in me prek videnj spravljaš v grozo,
snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viđenjima mučnim.
15 tako da moja duša raje izbira dušenje in smrt, kakor pa moje življenje.
Kamo sreće da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.
16 To se mi gabi. Ne bi hotel živeti večno. Pustite me samega, kajti moji dnevi so ničevost.
Ja ginem i vječno živjet neću; pusti me, tek dah su dani moji!
17 Kaj je človek, da bi ga ti poveličeval? In da bi svoje srce naravnal nanj?
Što je čovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao
18 Da bi ga ti obiskoval vsako jutro in ga preizkušal vsak trenutek?
i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?
19 Kako dolgo ne boš odšel od mene niti me ne boš pustil samega, dokler ne pogoltnem svoje sline?
Kada ćeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvačku progutat'?
20 Grešil sem. Kaj ti bom storil, oh ti, varuh ljudi? Zakaj si me postavil kakor znamenje zoper tebe, tako da sem breme samemu sebi?
Ako sam zgriješio, što učinih tebi, o ti koji pomno nadzireš čovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog čega sam tebi na teret postao?
21 Zakaj ne odpustiš mojega prestopka in ne odvzameš moje krivičnosti? Kajti sedaj bom spal v prahu in iskal me boš zjutraj, toda mene ne bo.«
Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeći preko krivnje moje? Jer, malo će proći i u prah ću leći, ti ćeš me tražiti, al' me biti neće.”
