Job 14
1 Človek, ki je rojen iz ženske, je malo-dneven in poln težav,
Čovjek koga je žena rodila kratka je vijeka i pun nevolja.
2 poganja kakor cvet in je odtrgan, odleti tudi kakor senca in ne nadaljuje.
K'o cvijet je nikao i vene već, poput sjene bježi ne zastajuć'.
3 Mar odpiraš svoje oči nad takšnim in me s seboj vodiš na sodbo?
Na takva, zar, ti oči otvaraš i preda se na sud ga izvodiš?
4 Kdo lahko privede čisto stvar iz nečiste? Niti en.
Tko će čisto izvuć' iz nečista? Nitko!
5 Ker so njegovi dnevi določeni, je število njegovih mesecev s teboj; ti si določil njegove meje, ki jih ne more prestopiti.
Pa kad su njegovi dani odbrojeni, kad mu broj mjeseci o tebi ovisi, kad mu granicu stavljaš neprijelaznu,
6 Obrni se od njega, da lahko počiva, dokler svojega dneva ne bo dovršil kakor najemnik.
skini s njega pogled da počinut' može, poput najamnika da svoj dan uživa.
7 Kajti upanje je za drevo, če je posekano, da bo ponovno pognalo in da njegove nežne veje ne bodo odnehale.
TÓa ni drvu nije nada sva propala, posječeno, ono opet prozeleni i mladice nove iz njega izbiju.
8 Čeprav se njegova korenina v zemlji postara in njegov štor umre v zemlji,
Ako mu korijen i ostari u zemlji, ako mu se panj i sasuši u prahu,
9 vendar preko vonja vode vzbrsti in požene veje kakor rastlina.
oćutjevši vodu, ono će propupat' i pustiti grane kao stablo novo.
10 Toda človek umre in obleži. Da, človek izroči duha in kje je?
Al' kad čovjek umre, ostaje pokošen, kad smrtnik izdahne, gdje li je on tada?
11 Kakor vode izhlapevajo iz morja in se poplava izsušuje in posuši,
Može sva voda iz mora ispariti i presahnut' rijeke, isušit posvema',
12 tako se človek uleže in ne vstane. Dokler ne bo več neba, se ne bodo prebudili niti ne bodo dvignjeni iz svojega spanja.
al' čovjek kad legne, ne ustaje više, dok nebesa bude, neće se podići, od sna se svojega probuditi neće.
13 Oh, da bi me hotel skriti v grob, da bi me varoval na skrivnem, dokler tvoj bes ne mine, da bi mi določil določeni čas in me spomnil! (Sheol h7585)
O, kad bi me htio skriti u Šeolu, zakloniti me dok srdžba ti ne mine, dÓati mi rok kad ćeš me se spomenuti, (Sheol h7585)
14 Če človek umre, mar bo ponovno živel? Vse dni svojega določenega časa bom čakal, dokler ne pride moja sprememba.
- jer, kad umre čovjek, zar uskrsnut' može? - čekao bih te sve dane vojske svoje dok ne bi došao da mi smjenu dadeš.
15 Klical boš in jaz ti bom odgovoril; imel boš željo po delu svojih rok.
Zvao bi me, a ja bih se odazvao: zaželio si se djela svojih ruku.
16 Kajti sedaj šteješ moje korake. Mar ne paziš nad mojim grehom?
A sad nad svakim mojim vrebaš korakom, nijednog mi grijeha nećeš oprostiti,
17 Moj prestopek je zapečaten v mošnji in ti zašiješ mojo krivičnost.
u vreći si prijestup moj zapečatio i krivicu moju svu si zapisao.
18 Zagotovo padajoča gora pride v nič in skala je odstranjena iz svojega kraja.
Vaj! K'o što se jednom uruši planina, k'o što se hridina s mjesta svog odvali,
19 Vode brusijo kamne. Ti izpiraš stvari, ki rastejo ven iz zemeljskega prahu in ti uničuješ upanje človeka.
k'o što voda kamen s vremenom istroši, a pljusak bujicom zemlju svu sapere, tako uništavaš nadu u čovjeku.
20 Na veke prevladuješ zoper njega in on premine. Spreminjaš njegovo obličje in ga pošiljaš proč.
Oborio si ga - on ode za svagda, nagrđena lica, otjeran, odbačen.
21 Njegovi sinovi so prišli v čast in on tega ne ve. Ponižani so, toda tega ne zaznava o njih.
Djecu mu poštuju - o tom ništa ne zna; ako su prezrena - o tom ne razmišlja.
22 Toda njegovo meso na njem bo imelo bolečino in njegova duša znotraj njega bo žalovala.«
On jedino pati zbog svojega tijela, on jedino tuži zbog svojeg života.”
