Job 10

1 Moji duši se gnusi moje življenje. Svojo pritožbo bom pustil nad seboj; govoril bom v grenkobi svoje duše.

Kad mi je duši život omrznuo, nek' mi tužaljka poteče slobodno, zborit ću u gorčini duše svoje.

2 Bogu bom rekel: ›Ne obsodi me. Razloži mi, zakaj se pričkaš z menoj.‹

Reću ću Bogu: Nemoj me osudit! Kaži mi zašto se na me obaraš.

3 Mar ti je dobro, da bi zatiral, da bi preziral delo svojih rok in bi sijal nad nasvetom zlobnega?

TÓa što od toga imaš da me tlačiš, da djelo ruku svojih zabacuješ, da pomažeš namjerama opakih?

4 Imaš mesene oči? Mar vidiš, kakor vidi človek?

Jesu li u tebe oči tjelesne? Zar ti vidiš kao što čovjek vidi?

5 So tvoji dnevi kakor dnevi človeka? So tvoja leta kakor človeški dnevi,

Zar su ti dani k'o dani smrtnika a kao ljudski vijek tvoje godine?

6 da poizveduješ za mojo krivičnostjo in preiskuješ za mojim grehom?

Zbog čega krivnju moju istražuješ i grijehe moje hoćeš razotkriti,

7 Ti veš, da nisem zloben in nikogar ni, ki lahko osvobodi iz tvoje roke.

kad znadeš dobro da sam nedužan, da ruci tvojoj izmaknut ne mogu?

8 Tvoje roke so me naredile in me oblikovale skupaj na vsaki strani, vendar si me uničil.

Tvoje me ruke sazdaše, stvoriše, zašto da me sada opet raščiniš!

9 Spomni se, rotim te, da si me naredil kakor ilo, ti pa me hočeš ponovno privesti v prah?

Sjeti se, k'o glinu si me sazdao i u prah ćeš me ponovo vratiti.

10 Mar me nisi iztočil kakor mleko in me strdil kakor sir?

Nisi li mene k'o mlijeko ulio i učinio da se k'o sir zgrušam?

11 Oblekel si me s kožo in mesom in me obdal s kostmi in kitami.

Kožom si me i mesom odjenuo, kostima si me spleo i žilama.

12 Zagotovil si mi življenje in naklonjenost in tvoje obiskovanje je ohranilo mojega duha.

S milošću si mi život darovao, brižljivo si nad mojim bdio dahom.

13 Te stvari si skril v svojem srcu, vem, da je to s teboj.

Al' u svom srcu ovo si sakrio, znam da je tvoja to bila namjera:

14 Če grešim, potem me zaznamuješ in me ne boš oprostil pred mojo krivičnostjo.

da paziš budno hoću li zgriješiti i da mi grijeh ne prođe nekažnjeno.

15 Če bi bil zloben, gorje meni. Če bi bil pravičen kljub temu ne bi dvignil svoje glave. Poln zmedenosti sem, zato poglej mojo stisko,

Ako sam grešan, onda teško meni, ako li sam prav, glavu ne smijem dići - shrvan sramotom, nesrećom napojen!

16 kajti ta narašča. Loviš me kakor krut lev in se ponovno kažeš čudovitega nad menoj.

Ispravim li se, k'o lav me nagoniš, snagu svoju okušavaš na meni,

17 Zoper mene obnavljaš svoje pričevanje in nad menoj povečuješ svoje ogorčenje. Spremembe in vojna so zoper mene.

optužbe nove na mene podižeš, jarošću većom na mene usplamtiš i sa svježim se četama obaraš.

18 Zakaj si me potem privedel ven iz maternice? Oh, da bi izročil duha in me nobeno oko ne bi videlo!

Iz utrobe što si me izvukao? O, što ne umrijeh: vidjeli me ne bi,

19 Bil bi kakor, če me ne bi bilo, od maternice bi bil odnesen v grob.

bio bih k'o da me ni bilo nije, iz utrobe u grob bi me stavili.

20 Mar ni mojih dni malo? Odnehaj torej in me pusti samega, da se malo potolažim,

Mog su života dani tako kratki! Pusti me da se još malo veselim

21 preden grem, od koder se ne bom vrnil, celó v deželo teme in smrtne sence,

prije nego ću na put bez povratka, u zemlju tame, zemlju sjene smrtne,

22 deželo teme kakor tema sama in smrtne sence, brez kakršnegakoli reda in kjer je svetloba kakor tema.«

u zemlju tmine guste i meteža, gdje je svjetlost slična noći najcrnjoj.”